Monstrumi i iznutrice

Polugola vanzemaljka potpuno plave kože šetala se krajem protekle godine u Domu kulture studentski grad. Društvo su joj pravili tip za koga biste se zakleli da je rođeni brat Fredija Krugera, mršavi vampir, momak kroz čiju se majicu probijao njegov sijamski blizanac – mutant, čudovište u mantiji s kapuljačom, ženski Terminator...

Iako se ovde spisak ne završava, možda je ipak bolje zaustaviti nabrajanje. Neko bi mogao da padne u zabludu da je imao veliku sreću što se nije slučajno zatekao tamo, među tim stvorenjima opasnim po život. U pitanju je, zapravo, bio maskenbal, održan u okviru Šeste beogradske konvencije ljubitelja fantastike Beokon. Pomenuti monstrumi su kreacija Miroslava Lakobrije i Sendija Kumalakante, jedina dva majstora za fizičke filmske specijalne efekte u Srbiji.

Po zvanju diplomirani vajar, po opredeljenju ljubitelj horora, Miroslav Lakobrija je 1997. godine osnovao autorsku grupu Mladi kadrovi, s kojom je počeo da snima kratke niskobudžetne horor filmove.

“Tada smo još bili u srednjoj školi i nismo bili preterano ambiciozni. Pravili smo filmove iz zabave. Organizovali smo kućne projekcije za nas i naše drugare. To su bili treš filmovi“, kaže Lakobrija, koji je u to vreme napravio svoje prve specijalne efekte.

„Jedan od prvih bio je za scenu u kojoj mi sekirom odsecaju dva prsta. Tada nisam imao čak ni gumu, ni veštačku krv; koristio sam plastelin i temperu, ali je ipak bilo uzbudljivo. Bila je to simpatična šok scena. Posle toga, nastavili smo da osmišljavamo načine na koje bismo napravili nove efekte.“

Ipak, Lakobrija još nije bio svestan da će on biti prvi čovek u Srbiji koji će moći da se pohvali kreacijama koje se bez stida mogu upoređivati s onima koje decenijama unazad prave svetski poznata imena kao što je, na primer, njegov uzor Tom Savini. Sve se zahuktalo na Festivalu jeftinog filma u Subotici 1999. godine, na kome je prvo mesto osvojio film Pacijent 2, izašao upravo iz radionice Mladih kadrova.

Tada je Lakobrijin rad primetio mladi reditelj Dejan Zečević i pozvao ga da radi na njegovom novom filmu, hororu T. T. sindrom, koji je obilovao krvoprolićima i odsečenim delovima tela.

Ipak, prvi ozbiljniji projekat koji je Lakobrija realizovao bio je kratki studentski film Mladena Đorđevića Živi mrtvaci 2000. godine. „Mislim da zombiji iz Mladenovog filma nisu izgledali loše, mada nije sve bilo baš sasvim profesionalno. Ipak, Živi mrtvaci su prvi film za koji sam uspeo da pribavim materijale iz inostranstva.“

I pored približavanja profesionalnim uslovim rada, Lakobrija ni na prvom dugometražnom filmu nije imao priliku da sebi priušti materijale kakvima se služe inostrani majstori specijalnih efekata.

„U T. T. sindromu sam koristio običan lateks. Razlika između običnog i foam lateksa (foam lateks je u inostranstvu odavno standardni materijal za pravljenje fizičkih filmskih efekata i maski, u Holivudu prvi put upotrebljen još krajem 30-ih godina prošlog veka – prim. aut.) je u tome što je foam lateks daleko laganiji, sunđerast je i elastičniji, pa oživljava lik. Običan lateks je tvrđi, kao veštačka koža, i s njim je teže raditi.“

Osim za protetiku, tj. pravljenje odsečenih delova tela, Lakobrija je u T. T. sindromu bio zadužen i za izvođenje trikova u scenama ubistava.

„Bilo je i zanimljivih trikova, koji ne mogu da se izvedu u jednom kadru. Na primer, scena zabijanja satare u leđa. Koristili smo pravu sataru koju smo najpre zabijali u lutku. U sledećem kadru koristili smo lažnu sataru prikačenu na leđa živog glumca.“

Nakon T. T. sindroma, koji je mrak bioskopskih sala ugledao 2002, Lakobrija je učestvovao u mnogobrojnim projektima među kojima je najpoznatiji rad na satiričnoj seriji Nikad izvini i filmovima Krojačeva tajna Miloša Avramovića i Mala noćna muzika Dejana Zečevića. Međutim, to nije zadovoljilo njegove želje: „Radeći na T. T sindromu i Živim mrtvacima, osećao sam sve veću žudnju da u budućnosti bude sve više filmova sličnog žanra“.

Ako se izuzmu kratkometražni amaterski filmovi, jedina prilika da ostvari svoje žudnje bio je još jedan studentski horor Glad (2002) Mladena Đorđevića, o kanibalizmu u Srbiji.

Tokom prošle godine Lakobrija je dobio šansu da efektima obogati dva dugometražna filma koji bi tokom 2008. trebalo da se pojave u bioskopima.

Prvi je Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića, u kome je bio zadužen za iskasapljena tela vojnika koja će upotpunjavati scenografiju u scenama bitaka.

„Ipak, daleko značajnije iskustvo, i najveće zadovoljstvo dosad“, kaže Lakobrija, „predstavljao je rad na novom filmu Mladena Đorđevića Život i smrt porno bande zbog mnoštva teško izvodljivih efekata, kakvi dosad u Srbiji nisu viđeni. Koristio sam isključivo foam lateks. Radio sam čak i efekte i maske na životinjama, na kozi, teletu, kobili. Mnogi se ne bi usudili da priđu konju. Mladen je bio veoma zahtevan.“

„U mom novom filmu“, pojašnjava Mladen Đorđević, „pokušali smo nešto što dosad nije često rađeno: da izvedemo brutalne scene kao da su iz jednog kadra. Dakle, da ne varamo montažom. Na primer, scena slupavanja glave protivpožarnim aparatom iz filma Otpozadi Gaspara Noea izgleda kao da je snimljena u jednom kadru, ali tu ima lažnih rezova koji se ne primećuju. Ima malo filmova gde su takve stvari izvedene u jednom kadru i mi smo hteli upravo to da uradimo. Na primer, imamo scenu odsecanja glave koju smo snimili bez reza. Dosta smo se mučili, ali smo uspeli. Svaki efekat je detaljno isproban i nameravam da tako i ubuduće radim.“

Da Lakobrija ne ostane jedini pobrinuo se Sendi Kumalakanta, koji je postao poznat po radu na filmu Šejtanov ratnik Stevana Filipovića iz 2006. godine, u kome je prvi put jedan srpski glumac bio potpuno pod maskom.

Maskirajući Mladena Mrđenovića u čudovište iz otomanskog doba (za šta je dobio nagradu Zlatna mimoza na festivalu u Herceg Novom), Kumalakanta je prvi put upotrebio foam lateks u srpskom filmu.

„Ja sam se najpre interesovao za animaciju, međutim kada sam studirao u Holandiji, došao sam u kontakt s foam lateksom. Kad sam se vratio, počeo sam da se interesujem i za body art. Kasnije sam u Holandiji završio kurs iz korektivne šminke.“

Sve veće interesovanje za različite vidove fizičkih specijalnih efekata i narastajuća svest o nepostojanju tradicije rada s njima u Srbiji naveli su Kumalakantu da osnuje umetničku grupu Med Skvirel.

„Mi smo sada na nivou Amerike 80-ih“, objašnjava Kumalakanta. „Specijalni efekti se proizvode u garažama i improvizovanim radionicama. U Holivudu je to sada multimilionerski posao. Stotinu ljudi je potrebno da bi se film isproducirao kako treba a mi se ovde služimo štapom i kanapom da bismo postigli neke stvari. Med Skvirel studio se trudi da, koliko-toliko, ostanemo u toku s vremenom. Sada smo počeli da radimo sa silikonom, isprobavamo nove materijale.“

Kumalakantino ogorčenje dodatno se povećalo kad je dobio priliku da poseti čuvenu radionicu WETA na Novom Zelandu, koju vodi majstor za specijalne efekte Ričard Tejlor, poznat po radu na trilogiji Gospodar prstenova. „Izbedačio sam se videvši kako sve funkcioniše kod ljudi koji rade svoj posao, vole ga i ne moraju kao mi da se za sve bore“, kaže Kumalakanta.

„Tamo ljudi koji se bave vajanjem – vajaju“, pojašnjava Kumalakantina najbliža saradnica Lana Ranković. „Ljudi koji se bave livenjem liju, oni koji se bave menadžerstvom menadžerišu a ovde moraš sve sam da radiš. Imaš mnogo obaveza oko organizacije kojima i nisi preterano vičan.“

„Glavni problem je“, zaključuje Kumalakanta prisećajući se rada na Šejtanovom ratniku, „što u srpskoj kinematografiji nema ukorenjenih standarda za ovo, pa ne možete ni da objasnite zašto nešto košta onoliko koliko košta. Svi očekuju da radite na entuzijazam. Šejtanovog ratnika smo radili na entuzijazam, ali se to neće ponavljati na budućim projektima.“

Nepostojanju tradicije u proizvodnji specijalnih efekata prethodi nepostojanje tradicije fantastičnog i horor filma u Srbiji. Niški teoretičar horora Dejan Ognjanović u knjizi U brdima, horori donosi analizu svega 14 srpskih filmova koji bi se mogli podvesti pod žanr strave i užasa. U uvodu govori o ograničenoj popularnosti među publikom, kao i o nerazumevanju među kritičarima.

Na početku novog milenijuma situacija je počela značajnije da se menja. Osim promene načina gledanja na žanr, primetna je i pojava sve većeg broja autora koji žele da se bave takvom vrstom filma. Majstori za specijalne efekte nisu izostali.

Aleksandar Radivojević, scenarista i jedan od autora emisije Šok koridor na TV Art, kaže da je tokom 80-ih i 90-ih postojala zabluda da je nemoguće napraviti uverljive telesne efekte i maske kod nas.

„To ne demantuju samo filmovi koji su išli u bioskope već i nezavisni filmovi koje smo mogli da vidimo na festivalima kao što je Festival srpskog filma fantastike. Oni pokazuju da se bukvalno bez ičega mogu napraviti neke stvari koje su dosad bile nezamislive u srpskom filmu; možemo da vidimo realistične telesne povrede. Imamo ludaka kao što je Miroslav Lakobrija. To otvara novi horizont i nadam se da će to biti nešto što ćemo gledati u budućnosti.“

Ipak, činjenica da je T. T. sindrom postigao daleko bolji uspeh na stranim festivalima nego dok se prikazivao u srpskim bioskopima i slaba finansijska prođa Šejtanovog ratnika ulivaju sumnju u to da ovi filmovi mogu da ohrabre druge autore da se upuste u slične pokušaje.

Filmski kritičar i dramaturg Dimitrije Vojnov ih, i pored toga, ne smatra neuspešnim: „Oba naslova su uspela da se etabliraju u srpskoj javnosti, da imaju solidnu pažnju na srpskim mejnstrim festivalima, i siguran sam da naslovi ovog profila u svetskim okvirima nikada ne bi imali proporcionalnu etabliranost u javnosti i mejnstrimu kao ovde. Problem je to što ovi filmovi nisu uspeli da postignu veliki uspeh na blagajnama, i samim tim nisu uspeli da obezbede da se kroz njihov rezultat reprodukuje žanr“.

Radivojević podseća da loša prođa ovih filmova nije uslovljena samo žanrom. „Srbija uopšte više i nema bioskopsku publiku i nema tržište gde filmovi mogu da se distribuiraju. Svi novi stvaraoci treba da misle samo na to kako će filmove da prodaju u inostranstvu. Ako imaju ideje za dobre, interesantne, napete, ludačke horor filmove, imaju i ljude koji će da rade maske. Mislim da to otvara novi front srpskih horor filmova koji mogu da se prodaju u inostranstvu van naših fondova koji finansiraju filmove po nekom bućkalo principu nepotizma i raznih rodbinskih odnosa.“

Ako autori zaborave srpsko tržište i okrenu se inostranstvu, osnovno pitanje postaje šta ponuditi da bi se dobro prodalo. „Stranci žele da gledaju pre svega originalne filmove, s nekim novim, neviđenim stvarima“, smatra Radivojević. „Oni od nas očekuju potpunu bolest, bez granica. A pošto smo ionako najbolesnija zemlja na svetu, i treba da pravimo takve stvari, a vidimo da imamo čime.“