Mrak i oblina

Verovatno je svima od samog početka bilo jasno da će zaista najveći deo publike na ovaj događaj doći isključivo ili bar prvenstveno zbog drugog dela programa. Naime, prošlogodišnji izbor Pictoplasme, koji je otvorio Dis-Patch 5, naišao je na prilično odobravanje publike i izgleda ubedio posetioce da se ove godine vrate po još.

Upravo zbog toga izbor organizatora Dis-Patcha nije bio najsrećniji po pitanju odluke da se u okviru jednog dešavanja predstavi Characters are back (koji je ipak prvenstveno dizajnerski poduhvat – iako “uvrnut” i prepun montipajtonovskog humora, kao i nekoliko čistih arty pokušaja – i u skladu sa tim ima određenu grupu obožavalaca i poštovalaca), zajedno sa poluapstraktnim mračnim eksperimentom iz Shitkatapulta.

A Synken je baš to: mešavina i sukob onoga što naziremo kao moguće najmračnije krajnosti jezive tehnologije sa jedne, a misteriozne divljine sa druge strane. Ceo svet (ili svi svetovi) Synkena ispunjeni su kako otuđenjem jednog od drugog, tako i svešću o neophodnosti njihovog prožimanja, čak i nemogućnosti da se jedno od drugog sasvim razluči.

Likovi koji se pojavljuju – ježoliki stvor negde između vanzemaljskog, prirodnog i kibernetskog; biće delom sačinjeno od kablova i granja ili njima u agoniji zarobljeno; lutalica sa rancem i pod kapuljačom čiji se zadatak maglovito naslućuje kao emisarski među svetovima, mestima i silama – svi su oni tu pre kao personifikacija čudnih okruženja koje nastanjuju i predstavnici ideja koje ona sa sobom nose, nego kao “nosioci radnje”.

U tom smislu Synken i nije rad kolektiva Transforma, praćen Chris Douglasovim (O.S.T.) zvukom (kao ni obrnuto), već su zvuk i slika ravnopravni posrednici u predstavljanju onih ideja kojima se Synken bavi.

Potpuno suprotno od toga, izbor najboljih radova iz ovogodišnjeg DVD izdanja Characters in motion se upravo oslanja na likove kao svoj glavni fokus. Trideset četiri kratka filma i spota raznih autora u proseku ispod tri minuta dužine, bave se simpatičnim, smešnim, modernim, već viđenim, melanholičnim, morbidnim, oblim i/ili zabavnim likovima, od kojih neki zaista postoje kao lutke, a drugi samo kao 3D modeli ili crteži, ali koji bez razlike u potpunosti oživljavaju na platnu.

Vrednost nekih filmića može se ozbiljno dovesti u pitanje, a neki se mogu isto toliko hvaliti. Nesporno je, međutim, da je ovakav kolaž vizuelnih rešenja za većinu gledalaca verovatno predstavljao prijatno provedenih sat i po vremena. Ali koji, po mom mišljenju, nisu bili ništa značajniji od sat i po provedenih uz omiljenu hranu – svakako ne nešto čega ćemo se nužno prisećati kao značajnog i kvalitetnog.

Barem ne do sledećeg Dis-Patcha.

Povezano:

• Dis-Patch 06: Mosz Showcase