Ekstremna muzika možda i ne može da uplaši hladnoću, ali svakako prija.
U Plasticu se skupila raznovrsna ekipa. Došli su ljudi koji i inače slušaju malo čudniju muziku, ali je mnogo ljudi došlo u Plastic kao u disko iz razloga iz kojih se i inače dolazi u disko
Mesto: Plastic
Vreme: 29.oktobar
Produkcija: Mutant Disco
Kratko oktobarsko leto se 29. oktobra iznenada završilo i prilično hladan i jak vetar je počeo da duva. Kao i mnogi drugi, iz kuće sam izašla lagano obučena, i neki nazeb je počeo da me hvata. U tom jesenjem raspoloženju otišla sam u Plastic da slušam uzdanice izdavačke kuće
Shitkatapult.
Ekstremna muzika možda i ne može da uplaši hladnoću, ali svakako prija.
U Plasticu se skupila raznovrsna ekipa. Došli su ljudi koji i inače slušaju malo čudniju muziku, ali je mnogo ljudi došlo u Plastic kao u disko iz razloga iz kojih se i inače dolazi u disko. Svi zajedno su pomalo skakutali i njihali se i čekali da počne prava stvar, neki da počne live-act, neki da se atmosfera zagreje i počne pravi provod.
I tako sve dok se iza kompjutera nije pojavio
Apparat. Zapravo, to nije bio nikakav aparat, nego jedan simpatičan čupavi momak, a ni muzika mu nije ni automatska, a nije ni za automate, nego prilično ljudska, nekako topla. Rekla bih čak, romantična muzika, za zaljubljene, uz koju svašta može da se desi.
Tu su bili grubi zvuci ritma, koji se ubrzavao i usporavao, ali je uglavnom bio nekako klackav. Ispod njih, nežni pasaži, čak na granici sentimentalnog. U nekim trenucima, fini zvuci izranjaju i preklapaju grubi ritam, da bi sve to prekinuo nekakvim pištanjem, i rezanjem, da ponovo počeo ritam, glasniji. I tako se sve to preklapalo i teklo, brže ili sporije.
To je bio jedan mogući susret zvuka mašina i nekih slika iz prirode. Da ste bili tamo mogli biste, recimo, da zamislite neki susret ljubavnika u fabrici koja se pomalo raspada, ali ipak bučno radi, dok se kroz napukli prozor fabrike vidi prekrasna šuma sa žutim lišćem, koje pleše na vetru, a iza svega toga zalazi rumeno sunce. Naravno da nije svako ko je slušao ovaj nastup imao neku sličnu sliku u glavi, ali čini mi se da je ta muzika prilično evokativna i da budi neke komplikovane prizore pred očima slušalaca.
Ritam je bio baš zgodan za sve vrste plesa, pa je i raznolika publika raznoliko igrala.
Istini za volju, u tu i tamo čupavi Apparat nije uspeo da zadrži pažnju, ali je ipak sve u svemu taj nastup sa muzikom i bukom koje se prepliću i teku, imao svoj prirodan tok, i nekakvu svoju priču i fino je tekao kao, recimo, neki live-act reke.
Posle Automata, pojavio se možda malo manje čupav momak koji se predstavlja kao
Phon.o. On je odmah krenuo svom snagom. To je ritam sa kojim nema šale. Čvrsto i surovo, a opet hedonistički. Nema tu mesta ni za kakvu romantiku, samo mašina koja melje i neki glasovi samleveni u tom ritmu. Glasovi govore i pevaju, tek tu i tamo se razume šta, ali daju neku ljudsku dimenziju muzici, čine je zanimljivom. Nekad zvuči kao da se bore, nekad da su potpuno prepušteni na milost i nemilost ritmu, a ponekad skroz isplivaju i zvuče opčinjavajuće, šta god bilo to što govore. Tako se buka i glasovi bore i plešu sve do katarzične kulminacije buke.
Posle toga ritam nastavlja da melje i udara, ali je meni pažnja malo popustila. Počelo je da mi smeta što se Phon.o-u od neke šipke nije videlo lice, a video mi je bio iza leđa. Ali, onda je ritam ponovo počeo da luduje, temperatura da raste, sve do novog uzleta čiste buke, i to je bio kraj. Završio se jedan isečak iz zajedničkog života ljudi i mašina.
Kraj koncerta, međutim, nije bio i kraj žurke, koja je bila luda, a muzika surova. Ne znam dokle je to trajalo, otišla sam kući da pijem propolis i vruć čaj, a dok sam se vraćala kući, u noćnoj dvadesdevetki pobili su se neki klinci, brojniji i mlađi i malo stariji i malobrojniji, sve to uz mnogo psovki i vikanja. Bolje bi im bilo da počnu da slušaju neku ekstremnu muziku.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.