U memoriji semplera

Vreme: Subota, 20. oktobar 2007.
Mesto: Rex, Beograd

Sedenje/slušanje/ćutanje/šaputanje ne znači da tu i tamo nije bilo oduševljenih usklika ili aplauza i tokom izvedbe, već samo da je opšta atmosfera bila bliža onoj na koncertima “ozbiljne” nego rock ili plesne muzike. S druge strane, ova prezentacija izvođača sa etikete Mosz i previše je u nekim aspektima nalikovala kakvom jazz nastupu; način reakcije publike i usredsređenost na improvizaciju doprinose takvom utisku.

Martin Siewert, koji je prošle godine učestvovao na Dis-Patchu kao član trija Trapist, ovog puta je nastupio sâm uz gitaru i sto prepun procesora, semplera i njima sličnih spravica. Glavni tok njegovog nastupa je izgledao tako što bi se iznosila neka tema na gitari, ponavljala se i varirala, te polako mutirala u nešto što bi zatim uz pomoć elektronike bilo usmereno na neku drugu stranu, sve dok od prvobitne teme ne bi ostao samo jedva prepoznatljiv trag, koji bi potom poslužio kao sveža klica za novi zahvat na gitari.

Svakako da određen broj spremljenih semplova i donekle osmišljenih gitarskih rifova jeste donet “gotov” na binu u memoriji semplera kao i samog Siewerta, ali ukupan utisak spontanosti je sasvim opstao, u smislu u kom sve što je prirodno doživljavamo kao spontano. Upravo zato se muzika gitariste Trapista lako može shvatiti kao putovanje ili priča – jer je to uvek tako kada izraz izgleda kao da je gonjen nekom unutrašnjom silom: prirodnom, smislenom i razumljivom, pa bila ona unapred osmišljena ili ne.

Ako je način na koji Martin Siewert pristupa improvizaciji “srednji put”, jer se koristi spontanošću kao zajedničkom odlikom različitih ljudi (a upravo kako bi se približio nečem univerzalno ljudskom), Dieb 13 (Dieter Kovačič) improvizaciju i spontanost razume više kao “nestabilno stanje negde između gubitka kontrole i kretanja u određenim pravcima”.

Naime, on koristi gramofone i na licu mesta odabrane ploče (čak od Madonne) koje maltene neprijatnom brzinom smenjuje jednu za drugom, stvarajući među njima nestabilna sazvučja koja se bore sama sa sobom i zahtevaju pobedu jedne od sukobljenih strana koja će odmah zatim biti bačena u borbu sa zvukom sa neke sledeće ploče.

Ipak, daleko od toga da je Kovačič puka atrakcija, i mnogo radije bih ga nazvao recimo dada turntablistom: izbor jeste iracionalan (bar za slušaoce), iako je određena struktura vidljiva.

Nakon kratkog zajedničkog nastupa Siewerta i Kovačiča, publika je dočekala možda najuzbudljiviji nastup ove večeri. U muzici grupe Kapital Band 1 (Martin Brandlmayr, takođe član Trapista, za bubnjevima, i Nicholas Bussmann za elektronikom)  ritmička repetitivnost kakva se nalazi u velikoj većini gitarske i elektronske muzike ne može se naći.

Ipak, ona postoji, ali na jednom malo širem planu, nešto skrivenije i promišljenije, i baš kao takva je jedan od glavnih aduta njihove muzike: njihove pesme mogu se u neku ruku doživeti kao muzička projekcija života svakodnevnih radnji, čiju repetitivnost sagledavamo tek sa određene distance prema njemu samom.

Sastavi kao Kapital Band 1 su svakako ono što Dis-Patch festival iz godine u godinu čini stalno svežim i možemo se samo nadati da će se takva politika festivala – da stalno predstavlja drugačije – i dalje nastaviti.