Nekako se oseća novobeogradsko zajedništvo te ekipe, ponovo. Buca je čovek koji se pojavljuje u onoj reklami za ploču Nova iznenađenja za nova pokolenja, on je onaj 19-godišnji dečko koji pita Acu, tadašnjeg tinejdžera, sa naslovne strane omota, sa skejtom u rukama, da li je istina da je izašla nova ploča DAK. To se nekako sada sve potpuno sklopilo – on danas svira u Disciplin A Kitschme
Najuticajnija srpska grupa nakon više od deceniju i po ima album na srpskom. Kakav? Rekao bih, vrlo dobar do odličan, naročito na čisto muzičkom planu: iskustvo uzbudljivih improvizacija iz londonske faze benda + nikad bolji udruženi glasovi + kratke verbalne poruke. Koja se nikako ne slože sa primedbom da im u par slučajeva njihova potpuna svedenost tupi oštricu i emotivni naboj. U svakom slučaju, za razliku od većine starijih domaćih grupa, nema govora o manirizmu i ponavljanju opštih mesta, ali ni o magiji i iskoraku koje je nekad stvaralo, na primer, hrabro i uvođenje goča u zvuk ovog benda.
Baratanje medijskim i tehnološkim konvencijama epohe je odmah uočljivo i ono je sigurno udarna komponenta ploče Kad kažeš muzika... Korišćenjem raznih crnačkih simbola (npr. horsko bluz pevanje), izrazito emotivno obojenih u svesti nezadovoljnih, produbljuje se osnovna melodramska linija ploče.
Pretpostavljam da će u delu budućih tumačenja poruka albuma biti shvaćena kao izrazito nostalgičarska. Međutim, namera ovih pesama je sasvim suprotna i album zapravo pretenduje na nešto mnogo ozbiljnije. Evocirajući jedan trenutak nestale epohe (stara bombondžijska radnja sa spota Bunt) i zasićen najekspresivnijim znamenjima onog kasnijeg (informatička ludnica), album i preko slika sa omota nastoji da iz perspektive prošlosti objasni suštinu predstojeće kataklizme: od česme iz koje ne teče voda do kompjutera koji pune kante za đubre.
Razgovor na razne teme počeli smo u redakciji Popboksa pred odlazak DAK na kratku slovenačku turneju, i potom nastavili u e-mail prepisci.
POPBOKS: Koliko ukupno ljudi je prošlo kroz razne postave DAK.
KOJA: Dosta, naročito bubnjara. Sigurno jedno 15-16 ljudi.
Sa kakvom energijom je bend ovog puta ušao u snimanje?
Sa izuzetnom posebnom energijom. Kakva može da bude energija osim jedne jedine.
S kakvim očekivanjima?
Očekivanjima? Pa upravo sa ovim što se na kraju desilo: jakim i punim zvukom, jakim gruvom i još jednim uspelim... Rekao bih baš to – gruvom, dobrim ritmom.
Koliko dugo ste snimali. DAK je poznata po kratkim boravcima u studiju.
Od 1. marta do skoro. Sve faze u procesu su relativno skoro završene. I nije to bilo brzo koliko može da bude.
Zašto PGP?
A zašto ne? Jer je to firma koja još ima „neke puteve“. I tragove. Način na koji unutar sebe funkcionišu, podela rada i sl, nekim ne odgovara, ali meni je sasvim ok. I pohvaljujem ih zbog rekordne brzine kojom su odštampali CD.
Kakav ste domet sebi postavljali mimo zvuka – šta nakon toga?
Ja sam pre svega zadovoljan što album zvuči tako kako zvuči – što je i mene uspeo da iznenadi. Imaćemo normalne aktivnosti neke grupe posle objavljivanja novog diskografskog produkta. Probaćemo da sviramo više po Srbiji, mada finansijski tu ne možemo biti zadovoljeni... Drugih posebnih očekivanja nema. Okolo je sada nova struktura ljudi, mlađih od mene, koji su manje-više odrasli na pločama Disciplin A Kitschme i tog perioda novoga vala. Oni se sada svugde nalaze: u Domu omladine, u PGP-u, SKC-u... Na kraju krajeva, i u Popboksu... A band ne namerava da prestane sa aktivnostima. Znači, biće kul.
Kad si ponovo počeo da pišeš na srpskom?
Kad sam se vratio u Beograd, ne ranije. Pošto je postojala jedna pauza od tri godine, kad sam opet počeo da razmišljam o bendu. Normalno, pitanje nastavka rada benda nikad nije postavljano.
Da li je pretenciozno pitanje šta si čitao tokom pisanja ovih pesama?
Čitao? Hm... Misliš da sam morao nešto da čitam?
Govore li eksplicitno sažeti tekstovi o – uticaju interneta?
Oduvek su bili takvi - sažeti.
Ali sada su još ogoljeniji. Npr. „ako želiš pravu informaciju, onda moraš da se boriš za nju“. To kao da potiče sa naslovne sajta ili novina.
Ja nikako ne mislim tako.
Rekao bih da taj stih ne pripada korpusu onih tekstova DAK iz kojih nastaju slogani ili grafiti.
Nijedan svoj tekst nikad nisam gledao kao grafit. Ne mogu ja da kontrolišem šta će ljudi da uzimaju za slogane. To je tvoje mišljenje, ali...
Znaš kako: superheroj ima u svom tekstu pojam „političari“. Ili na jednoj pesmi sada se kaže „...ne mogu (...da poverujem)...“.
Pa šta? I? Šta se desilo posle?
Bunt, je l’ tako? No, šta za tebe to danas znači, kad si i stariji i iskusniji, i naprosto svestan raznih kompromisa koje život nosi?
Što se bunta tiče - uvek isto, prijatelju, uvek isto...
Da li i je bunt rezervisan samo za mladost? To je jedna od ideja tvog filma Dečko koji obećava. Taj dečko SM postaje čovek tek nakon što se - prilagodi. A pre toga pobuni se nakon što dobije letvu po glavi.
Dečko koji obećava nije moj film, ni u kom smislu.... Da je bio moj, ne bi tako izgledao... Kako je propao rokenrol je mnogo više moj film, bar jedan deo... Bunt nije rezervisan samo za mladost, nikako.To je mnogo važnija stvar od starosnih dobi ljudskog bića...
Na ovom mestu na pamet mi pada i pitanje iz Brandovog filma Divljak: „Protiv čega se ti, u stvari, buniš?”.
Na primer, protiv razmišljanja da je bunt rezervisan samo za mladost...
I još važniji citat iz tog filma: “Šta nudiš?”.
Prave meleme i eliksire, a ne lažne obojene vodice.
Ovaj album ima jednu značajnu novinu za celu tvoju karijeru – pevanje, i to horsko, crnačko, plemensko?
To me je zanimalo i dopalo mi se. Sada u bendu ima tri vokala koja su... Nekako se oseća novobeogradsko zajedništvo te ekipe, ponovo. Buca je čovek koji se pojavljuje u onoj reklami za ploču Nova iznenađenja za nova pokolenja, on je onaj 19-godišnji dečko koji pita Acu, tadašnjeg tinejdžera, sa naslovne strane omota, sa skejtom u rukama, da li je istina da je izašla nova ploča DAK. To se nekako sada sve potpuno sklopilo – on danas svira u Disciplin A Kitschme. Sve to se tiče i Bloka 45 gde je i nastao bend. I sa Manjom se jako dobro kapiram. Oni su mlađi ljudi kojima je dosta stvari jasno. Pošto znaju opus benda, njih dvoje mi pomažu jer razmišljaju... kako bih rekao... mojim putem.
Ti pevaš melodičnije nego ikad.
To mi je isto zanimljiva stvar. Ne znam zašto i kako se desilo, ali se desilo. Počeo sam da pevam, konačno. To je specijalno meni zanimljivo. Sama ideja pevanja je započeta sa engleskom fazom grupe, ali tad nisam učestvovao u tome, pošto sam to bio namenio pevačici da otpeva, osobi kojoj je maternji jezik engleski.
Instrumental Hitra smeđa lisica preskače lenjeg psa je prevod pangrama The quick brown fox jumps over the lazy dog – sva slova engleskog pisma u jednoj rečenici. Šta je ideja te pesme? Ispisati azbuku srpskog rokenrola?
Ne, ja nikad ne razmišljam o značenju naslova neke pesme. Odavno sam imao ideju da neku pesmu nazovem tako – baš zbog prevoda.
„Deca sede kose u sebi čežnju nose“ iz pesme Robo bluz je generacijski iskaz?
Više je posveta vremenu u kome se nalazimo. Svaka generacija će imati taj momenat, ali... ima dosta i mlađih od mene koji su sedi. To je poetičnost kao kod Desanke Maksimović, reče neko. Ipak, ona nije spominjala robote...
Spot Bunt donosi neke slike iz prošlosti: tradicionalnu radionicu bombona, verovatno još jednu od retkih preostalih u Beogradu? Jesi li nostalgičan?
Ako je to prošlost, ok, ali, to uopšte ne mora da bude tako, oni postoje i toplo se nadam da će se održati u lokalnoj stihiji kapitalizma koji nas obuhvata... CD je inače upakovan u DVD omot, što je fizički krupnija stvar u odnosu na dosadni, sterilni CD box, koji nisam nikad ljubio previše... Takođe, veći je prostor koji može omot da zauzme, otprilike na pola puta ka vinilnom omotu i uz svaku kopiju ide unutra i lilihip koji su napravili bombondžije Bosiljčić. U stvari, to su naši sponzori, zar ne?
Naslov album postavlja baš teško pitanje...
Najviše se bavi činjenicom da se neverovatan broj ljudi bavi muzikom, pošto je sada muzika nešto što je obavezni deo paketa obavezne kućne sprave s kojom se deca danas rađaju, kompjutera. Jedan, dakle, samo sastavni deo svega toga: softveri koji sviraju solo, pipneš dugme i imaš bluz, na drugom - pop. Dakle, pad muzičke industrije je veći nego što mi mislimo. I mislim da sve to skupa zajedno gubi nekadašnji značaj.
Ali zar ne misliš da cela današnja situacija – od mp3 plejera do kućnih studija – nije jedna o prirodnih tačaka evolucije.
Ne, nikako: ovo je baš velika promena. Naime, stvar se ipak otela kontroli, pošto je korporacijska ekipa bila previše gladna, kao i obično. Posao se promenio.
Posao?
Da – posao. Da rokenrol nije bio posao, mi za razne grupe ne bismo čuli. Ljudi stalno imaju problem s tim.
A ti? Da ti rokenrol bude posao?
Zanimanje. Želeo sam uvek da ljudi čuju moju ploču. Da rokenrol bude nešto čime se zanimam. Kompozitor, ako treba...
Misliš li da će kakav-takav rokenrol na kraju da postane - zabava dece bogatih? Njihov život je već prilično ispunjen, pa im novac (da plate izdavanje ploče ili uđu u minus od prodaje) ne predstavlja problem. Uostalom, i kod nas ima takvih primera.
Hmmm, jedino što još ostaje je pitanje talenta, što je najvažnije, valjda... Realno, rokenrol odavno više ne postoji. No, mi ne možemo zbog toga da prestanemo da bitišemo... Inače, bez dece bogatih, mnoge stvari ovde, a pretpostavljam i u ostalim istočnoevropskim zemljama, ne bi bile dostupne... Npr. uvek su buržujska deca donosila prve rokenrol, kasnije punk, new wave ploče u Beograd, pa bi se to posle proširilo i po provinciji, tako da me te naše ”požuri, druže, brže, još brže“ klasne socijalne razlike ne zanimaju, sve dok imam dobar odnos sa detetom bogatih... Njihov problem je što nikad nemaju taj završni potez, prilično su nežni i previše opušteni, ali to tada i nije više bitno, oni su svoju ulogu odigrali... Stvar je uvek u roditeljima, koji iz svojih frustracija i nepažnje naprave decu takvom i takvom....
Samo kratak pogled u prošlost, kad pominjemo taj pojam. Mislim da je napolju rokenrol oduvek bio stvar masovne kulture, gotovo svaki klinac tamo već pola veka pokušava da svira gitaru. Ako ne ide, onda sledi benzinska pumpa ili fakultet. Kod nas je drugačije – kod nas je rokenrol na početku vezivan za ulazak krug elitiste – onih čije su porodice 60-ih imale na čemu da slušaju Radio Luksemburg. Ako se barem delimično slažeš, koliko ga je to odredilo?
Nije tako, naravno, to su te crno-bele slike koje mi ovde gajimo, napolju decenijama već klinac može biti na socijalnoj pomoći koliko god to želi, uz benzinsku pumpu ili bez nje, država mu plaća i sobu tako da su stvari bitno drugačije nego kod nas... Ko ide na fakultet i ostavi gitaru, verovatno tako i treba da uradi... Zašto je to tako tamo, a ovde nije, ili pitanje razvijenosti i nerazvijenosti nekih zemalja... Da ponovim, pošto sam to negde već rekao: mislim da su razvijene zemlje razvijene zato što su napravile one druge nerazvijenim.... Radio Luksemburg i elita... Pa i to nema toliko veze, ja sam se rodio u kući u kojoj je 1961. već postojao televizor, umešnošću moje babe, koja je očigledno bila jako snalažljiva žena, to je ona nacrtana osoba sa maramom sa omota Dečje pesme... Znači, nema veze.
Negde sam pročitao da tvoje detinjstvo u smislu kakvog-takvog materijalnog komfora nije bilo nimalo idilično. Možeš li reč-dve o tome?
Pa nisam spavao u fići, ako na to misliš... Ali sam trošio vreme u pokvarenom ševroletu Manzinog i Bojaninog oca, koji je bio parkiran ispred njihove zgrade u Bloku 45... Tu bi se mi uveče zavukli, kad ničeg nije bilo u gradu, i provodili vreme bulazneći o rock n rollu, uz sve dodatne obrede i aktivnosti...
„Neko mora to da spreči“. Ko i kako?
Ova pesma se odnosi na histerični i besmisleni humor kojim smo obasuti sve vreme sa ovih besmislenih medija koji nas okružuju. Ona i počinje sitcom smehom... Inače, ovde je to samo preuzeto od napolje, gde takvo veštačko veselje vlada već duže vremena. No, vidim da se pitanje odnosi na budućnost muzičke industrije, pretpostavljam. Ostao je živi koncert. Mada se i to počinje kontrolisati. Čak sam čuo da se i DVD-evi izdaju posle koncerta – odmah. Ljudi sačekaju neko vreme i na izlazu dobiju snimak koncerta koji su gledali. Suštinski problem je u tome što autor onda ne može da zaradi. A ako ne može da zaradi, onda neće ni da postoji.
Šta će onda biti sa tvojim bendom za 10-15 godina?
Šta bude sa svima, biće i sa nama. Ali, naša misija je da izdajemo ovakve ploče i bavimo se drugačijom vrstom rokenrola, drugačijom u odnosu na sve ostalo.
U intervjuu „Vremenu“ za novonastale ex-yu scene kažeš da su „bezvredne i bez ikakvog značaja“. Da li se u okolnostima koje tako ocenjuješ smanjuje vrednost DAK?
Naprotiv, mislim da se upravo povećava, i iz tog razloga mislim da je album DAK na maternjem jeziku preko potreban.
Da li je inostrana faza benda bila naprosto logičan korak – i da se bend nije raspao zbog rata?
Ja sam često odlazio u London. Ljudi su ovde stalno pričali da je Disciplin A Kitschme „jedini bend koji može nešto da napravi napolju...“ bla-bla-bla. U svakom slučaju, mislim da bi do odlaska iz Beograda došlo i da je sa zemljom sve bilo u redu, u nekom trenutku.
Da li je finiš engleske faze neuspeh?
Eto, vratio se, nije uspeo, „crkla mu je krava“... Međutim, drugovi, krave nije ni bilo.
Nikako na to ne mislim!
Neuspeh u smislu neimanja ugovora sa mejdžorom – da. Ali, tome nikad nisam ni stremio. Doduše, i nezavisni izdavači su deo celog sistema, i njima je cilj da uđu pod neki veliki lejbl, njihova osnovna ideja je da prodaju što više ploča.
Nakon dva onakva albuma, koncerata u Londonu, izdanja u Japanu, festivala po zapadnoj Evropu – na kojoj tački se nalazio bend?
Pa, to je prosto trebalo da se nastavi još nekih pet godina – istim tempom. Album svake godine, recimo. Ali, bilo je tu raznih nekih pehova: odlazak bubnjara, odlazak menadžera. NATO bombardovanje je isto bilo jedna dosta grka pilula. A sve se to događa u strejtaškom pop svetu – među svim tim Beatles, Pulp i tako to. Grupama koji bi, kad bismo ih preveli ovde, bile u rangu Zane, Aerodroma i slično. Recimo, Rolling Stones u Britaniji uopšte nisu popularni kao Beatlesi. Jeste – ima ludih, najluđih fanova, ipak je to engleska grupa – ali, nekako, o njima se uopšte ne govori tako mnogo kao o Beatlesima.
Pa, dobro, da li si ikad bio pred potpisivanjem dostojanstvenog ugovora?
Nema dostojanstvenog ugovora. Ugovor sa svakom velikom kućom je ultra-nedostojanstven.
Kad si odlučio da se vratiš? Sa bombardovanjem?
Pa, ne baš sa tim, ali bombardovanje jeste jedan od bitnih povoda.
Šta je najlepše što ti se dogodilo u poslednjih godinu dana? Koji trenutak?
Ne znam baš za najlepši, svi trenuci su dobri. Svaka svirka, bože zdravlje. U drugom periodu DAK sve više cenim koncerte, više nego pre.
To najviše ima veze sa...
...sa odrastanjem grupe! Sa celim putem kojim je prošla Disciplin A Kitschme.
Komentari
-
dejan (gost)
| 07.01.2010. 15.49.46
Jako mi je drago sto se DAK vratila na domacu scenu na velika vrata sa jednim, pretpostavljam, velikim Londonskim iskustvom i zeljom da bar pokusa da popravi rock scenu u Srbiji i Beogradu. Iskreno, ja sam se bas uzeleo live rock svirke (vec pomalo umoran od pustanja new wave-a po kucnim zurkama) i naravno zelja mi se ispunila za novu 2010 godinu u bios. Odeon. Svako ko je bio zna o cemu pisem. Koja je jedna jaka licnost koja 3 decenije uspesno i na svoj nacin eliminise kakofoniju u nasoj zemlji i bar deo narastaja navodi na pravi put. Njegov muzicki put je fantastican i za svaku pohvalu. Ono sto ne valja jeste sto sam ja prvi koji je dao komentar na ovaj intervju posle dve i po godine!!!?!!! Ali ako gospodin "zeleni zub" resi na bilo koj drugi nacin da, sem muzikom, porusi i unisti postojece trulo-seljacko-popovicsko-grandovsko-mediokritetsko stanje u zemlji pa makar i avio FAB-5oo bombom ja sam prvi koji ce stati uz njega. Imam 24 godine i kupio sam disk iako sam mogao da ga skinem za 15 min. sa interneta. Imam skoro sve PLOČE disc.kicme i to smatram jednim od najvecih oruzja protiv produkata naglog urbanizma. Kojo zivi i nadzivi ovu nesrecu sto nam vec 2 decenije rasparcava grad. Na kraju, uz Boziju pomoc, Rocknroll ce pobediti sigurno a DAK ce biti uvrsten u prvu petorku branilaca grada i sveg onog kvalitetnog sto je nekad postojalo a sada predstavlja motiv kojim, mi klinci, moramo biti vodjeni...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.