Čuo sam glasine, ali nisam mogao da zamislim da je ovako u Beogradu. Deo problema je u meni. Često me zovu u neke zemlje i ja pomislim: "Mora da je neka greška!" Trebalo je da idem na još neka mesta, ali mi nisu bila usput - Sicilija, u Istambul, Moskva, Izrael...
Vođa benda Giant Sand održao je 5. novembra solo koncert u Domu omladine, a intervju s velikim muzičarem upriličen je neposredno nakon nastupa. Razgovor smo započeli uobičajenim temama - gospelu, folku, Americi i pustinjama, došli nekako do Warrena Zevona i Danila Kiša, a završili s Howeovim neprežaljenim prijateljem Rainerom Ptačekom.
U poslednje vreme ste dosta snimali u zemljama kao što su Danska i Kanada, koje su prilično daleko od Tusona. Šta radite kad zahladni, osim što očigledno slušate dosta gospela?
Volim hladnoću. Tada ostaneš s ljudima, okupiš se, utopliš. Kada sam bio u Kanadi bilo je minus 43. To je prilično jebeno hladno. Koliko ovde može da bude hladno?
Najviše minus 15.
A na minus 40 isto je i u Farenhajtima i Celzijusima. Sve ispod minus 20 prosto boli. To je samo pitanje toga koliko vremena možeš da provedeš napolju do trajnih oštećenja. Na minus 40 imaš tri minuta, a na minus 60 imaš trideset sekundi. U Kanadi znam jednu sjajnu inuitsku pevačicu, koja živi još severnije i ona kaže da kod nje bude i minus 60, što znači da ima tih 30 sekundi. Ona kaže da bi se istopila ako bi živela južnije.
Na poslednjem albumu ste dosta koristili gospel hor. Zašto gospel? Da li je to odavanje poštovanja muzici koju volite ili tu ima još nečega?
Oduvek sam voleo zvuk velikog broja glasova, još od 1988. Nikad nisam znao kako da ih nađem, a onda ih nakon toliko godina nađem slučajno. Zvuk gospel hora je toliko silan da čovek od njega prosto poludi. Ljudi imaju tu naviku da sebe odgovaraju od stvari, uvek razmišljaju o tome zašto nešto ne može da se desi, pa na kraju nikad ništa i ne pokušaju. Ja sam pokušao da skapiram kako da to ne uradim, i da otkrijem zašto bi to moglo da se desi. I ništa nije moglo da me spreči.
U gospelu su u prvom planu reči. Vi ste ranije govorili o tome kako baš i niste vični rečima i da je muzika prava stvar.
Mislim da muzika više uspeva da uhvati osećanja. Reči se približe, ali zapravo nikad ne pogode cilj.
U vašoj muzici se oseća atmosfera američkih gradova i pustinja. Imaju li gradovi i pustinje više sličnosti ili razlika?
Ja volim kontraste, a veliki gradovi i ništavilo pustinje čine prilično dobar kontrast. Oduvek sam voleo da živim u nedođiji; u poslednje vreme to mi se još više sviđa. Kako čovek stari tako ima sve više misli, koje su dovoljne da mu prave društvo.
Kad god govorite o politici naglašavate značaj toga da se stvori sopstveni mali svet. Da li ste uspeli u tome?
To mora da se radi svaki dan, naročito u pravljenju pesama. Politika u normalnim uslovima zapravo i ne traje tako dugo. Previše razmišljamo o njoj. Kulture i umetnost traju mnogo duže od političkih poduhvata. Politika je... To je gomila sranja.
Mnogi ljudi u Evropi su Ameriku upoznali kroz muziku, filmove i književnost. Jesu li oni stekli pravu sliku?
Amerika je takva jedna mešavina... Došli su ljudi iz Evrope i dobili su decu, a onda su i oni dobili decu, i eto Amerike. Teško je uhvatiti neku jasnu vibraciju o tome šta se tačno dešava u Americi a da se tamo ne ode. U svakom slučaju se to ne može dobiti preko TV-a. Filmovi prate trendove, i povremeno se pojavi neki baš dobar, ali to je manje-više to. S muzikom je drugačije. Mnogo si slobodniji, s njom možeš da radiš šta god hoćeš, ne treba ti pristanak neke ogromne producentske kuće, kao što je slučaj s filmovima. Treba tu biti obazriv, jer ni Evropa više nije mnogo bolja. Sada imate Sjedinjene Evropske Države. Sve radnje u evropskim gradovima danas izgledaju isto.
Postoji viđenje po kojem je američka folk muzika dvadesetih godina bila punk toga doba.
Da, Hank Williams je bio prvi glam-rocker!
Mislite li da folk danas opet preuzima tu ulogu?
Nešto će uvek preuzimati tu ulogu, to je uvek bila ciklična stvar. Poslednja generacija je prva u istoriji u kojoj su roditelji i deca odrasli na istim pločama. To verovatno znači da se svet približava svome kraju. A približava se.
Jeste li imali priliku da slušate Devendru Banharta, njujorškog neofolk pevača?
Da, znam ko je on. Samo, da li je on iz Njujorka ili San Franciska?
Albume mu izdaje Michael Gira, što znači da mu je izdavač iz Njujorka, ali nisam siguran odakle je rodom.
Znam da je novčanik koji sam upravo izgubio u Zagrebu napravila čelistkinja iz Vetivera, koji su nam bili predgrupa u Engleskoj pre nekoliko meseci. Devojka njihovog pevača pravi te neverovatno kul novčanike. Sad moram da je nazovem da mi napravi novi novčanik...
Vi svojom muzikom uspevate toliko stvari da spojite - pisce, muzičare, gradove - i jedini izvođač koji mi pada na pamet da je to radio na sličan način je Warren Zevon.
Zaista? Ti si druga osoba koja mi ga spominje večeras. To je čudno. Da nije on bio Srbin?
Warren Zevon? Teško.
Zevon... Zvuči mi nekako srpski. Vi imate dosta toga "z". Mislim da je slovo "z" izmišljeno zbog vas. Niko drugi ga ne koristi toliko.
A Grci?
Dobro, pa to je tu dole, oni su ga izmislili, ali vi ste ga prvi iskoristili.
Kako vam se dopao koncert?
Dosta mi se svideo. Jedino nisam bio siguran da li je bina predaleko, jer volim kada sam blizu publike, da bih mogao da pokupim reakcije.
Jeste li ranije bili svesni toga da imate fanove u Srbiji?
Čuo sam glasine, ali nisam mogao da zamislim da je ovako. Deo probema je u meni. Često me zovu u neke zemlje i ja pomislim: "Mora da je neka greška!" Trebalo je da idem na još neka mesta, ali mi nisu bila usput - Sicilija, u Istanbul, Moskva, Izrael... Zvala me je jedna žena iz Stokholma da joj produciram album, a ja to nikad nisam hteo da radim, bar ne dok ne napunim pedeset godina. I onda se setim da sam pre nedelju-dve, 22. oktobra, napunio pedeset godina, tako da to možda i nije loša ideja. A koncert u Beogradu je stvarno bio dobar. Plus sam imao i tu spravu za odlaganje zvuka. Večeras sam je koristio tek na kraju.
To je onaj neverovatni zvuk zbog kojeg je gitara zvučala kao orgulje?
Da, to je eBay. Tu spravu više ne prave, čekao sam na nju godinu dana, a onda mi je eBay reminder poslao mail: Sprava je nađena! Koštala je 200 dolara. Jednom sam gledao tipa koji je pevao kroz tu spravu, ali ja to nisam hteo, želeo sam samo da sviram gitaru.
Zvuči potpuno neverovatno, izgledalo je kao da to neko radi iz pozadine.
Ona daje šest zvukova. Ima ih četrdeset, ali možeš da izabereš samo šest. Tu uvek postoji kratka pauza, zbog koje ne možeš odmah da uletiš, pa moraš da znaš u kojem deliću sekunde možeš da je uključiš.
O gitari ste govorili otprilike da ona muziku šalje u svemir, a da je klavir nekako više zemaljski.
Da, teži je, to je kao komad nameštaja. Predvidljiviji je. Podseća na geografsku kartu – sve je tu pred tobom. A gitara... Nemam pojma šta se tamo zbiva...
Da li vam je poznato delo Danila Kiša?
Koga?
Danila Kiša, srpsko-jevrejskog pisca koji je prevođen i na engleski, Susan Sontag ga je promovisala u Americi...
Bili su ljubavnici?
Čini mi se da je u slučaju Susan to bila Annie Leibovitz, ali dobro sad... Kako god, kad sam čuo to što ste rekli o klaviru kao zemaljskom instrumentu, setio sam se Kiša koji za čoveka iz Srednje Evrope - Austrije, Mađarske i sličnih zemalja - kaže da za sobom uvek vuče „(...) užasan teret melodija jezičkih i muzičkih; vuče za sobom klavir i mrtvog konja(...)“. A onda sam negde pročitao da vi potičete odnekud s područja Austrougarske...
Da, tačno s granice. To mesto je bilo čas u Austriji, čas u Mađarskoj. A klavir ume da zavara. To je jedini instrument kod kojeg ne moraš da brineš o intonaciji. Svaki drugi instrument moraš da potrefiš baš kako treba. A klavir... Naštimovan ili ne, ti s tim svakako nemaš ništa, možeš da napraviš totalni haos. Ako nabacaš dovoljno raznih stvari u klavir, dobiješ nasumičan izbor parcijalnih tonova. Čekići su fenomenalni jer skakuću okolo, pa nikad ne znaš koja nota će biti nagazna mina.
Dok pravite album, da li imate neku generalnu predstavu o tome kako će izgledati, ili ga prosto pustite da sam ide?
I jedno i drugo. To uvek skapiram naknadno. Prosto pratim instinkt...
Svaki album ima novu atmosferu. Da li je to stvar vremena ili...
Da, kalendara. Teško je reći šta je zaslužno za takve stvari. Zavisi od toga šta se u tom trenutku dešava u svetu, u tvojoj glavi, kakvi su vremenski uslovi... Evo, već dugo se nakanjujem da snimim tu jednu pesmu, i sad sam siguran da je neću snimiti. Odsvirao sam je večeras, zove se Stranded Pearl, to je ona pesma o staklenom oku. Ima četiri dela i baš bih voleo da je ponovo snimim, ali sa sve rogovima i harfama i takvim stvarima. Prosto da uzmem jednu pesmu i da prevršim svaku meru, čisto iz hobija, iz zezanja.
Možda bi Brian Wilson mogao da je producira? Inače, ko je najzanimljivija osoba iz pop muzike koju ste upoznali?
Brian.
Neverovatan je spisak žena s kojima ste radili. Lucinda Williams, Neko Case, Victoria Williams...
To su prosto devojke koje sam imao sreću da upoznam pre nego što su ih upoznali ostali. Prosto gravitiram prema ljudima i glasovima zbog kojih se osećam dobro i koji mi zvuče poznato. Još uvek ih je mnogo tamo negde, nove uvek pristižu.
Negde sam pročitao da vam je M Ward prišao sa svojim snimcima, još dok je bio neafirmisan.
M Ward i Grandaddy su to uradili. Ja sam im pomogao da izdaju prve ploče.
Isto ste i vi jednom uradili?
Tako je, ja sam tako počeo. Zato sam i otvoren za te varijante. Samo sam s ovo dvoje to uradio, i osećaj je sjajan, jer uviđaš da radiš nešto dobro. Moraš da imaš malo sreće da bih ja uopšte preslušao nečiji snimak. U stvari, ne sreće – više sudbine. Jer, ponekad kad sam sâm na putu, ne mogu sve to da ponesem, pa ispada da bacam kovčege s izgubljnim blagom. A kaseta Grandaddy se zaglavila u mom kamionetu. I baš mi se svidela. Stajala je tako tri meseca. Na kraju je to bio njihov prvi album.
Kako ste upoznali Polly Jean Harvey? Je li vam i ona prišla s kasetom?
Ne… Tip koji ju je otkrio, John Parish, me je kontaktirao baš negde kad se Rainer razboleo. Ima nečeg u vezi s Polly što... ne znam... Teško mi je da to opišem. Kada sam, pre mnogo godina, prvi put video njenu fotografiju u Engleskoj, bilo je nešto u vezi s njom što... To je taj osećaj da ćeš nekog tek upoznati, nešto kao dim buduće vatre. John i ona su pristali da pevaju na tribute ploči za mog prijatelja Rainera. A ljudi koji urade takve stvari... To je automatski ljubav do kraja života. Tu nema greške. Prosto je volim.
|
Diskografija:
Giant Sandworms:
Will Wallow and Roam After the Ruin (1980)
Giant Sand:
Valley of Rain (1985)
Ballad of a Thin Line Man (1986)
Storm (1988)
The Love Songs (1988)
Long Stem Rant (1989)
Swerve (1990)
Center of the Universe (1992)
Purge & Slouch (1994)
Ramp (1994)
Glum (1995)
Backyard Barbecue Broadcast (Live) (1996)
Goods and Services (1999)
Chore of Enchantment (2000)
Cover Magazine (2002)
Is All Over the Map (2004)
Howe Gelb:
Dreaded Brown Recluse (1993)
Hisser (1998)
Confluence (2001)
Lull Some Piano (2001)
The Listener (2003)
Ogle Some Piano (2004)
Sno Angel Like You (2006)
OP8:
Slush (1997)
Band of Blacky Ronchette:
The Band of Blacky Ronchette (1985)
Heartland (1986)
Saga Advice (1990)
Still Looking Good to Me (2003)
Arizona Amp and Alternator:
Arizona Amp and Alternator (2005)
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.