Početkom juna imali smo sreću da pre jednog od retkih nastupa, pogotovo u Nemačkoj, razgovaramo sa Crnim Kumom, zvezdom koja je još od sredine 50-ih nekoliko puta ozbiljno uzburkala čuvenu detroitsku muzičku scenu. On je zabavljač koji se, uprkos godinama, na bini kreće poput divlje zveri, šarmer koji opscenom poetikom osvaja ko zna koju generaciju za redom, neko od koga možemo još puno toga da naučimo. Drugarice i drugovi: Andre Williams! U Beogradu u subotu, 30. septembra!
Minhenski klub Monofaktura, subota popodne: za vreme tonske probe holandske prateće kapele,
Andre Williams sedi na zvučniku, pažljivo sluša, daje instrukcije s mesta i traži da se nešto promeni ili ponovo odsvira. Za jednog 69-godišnjaka je neverovatno gipak, zadnjicom se gnezdi na jednoj nozi, da bi u sledećem trenutku, u dva treptaja oka, odskočio poput opruge...
U tim momentima se slute veličina i entuzijazam kojim Williams sredinom 50-ih uporno prošlog veka provocira šefove izdavačkih kuća, sve do onog ključnog trenutka, kad njegovi songovi seksualne i ponekad od svakog smisla pročišćene tematike, doo wop ili r'n'b hitovi poput
Sweet Little Pussycat ili
Bacon Fat kreću u osvajačke pohode na vrhove top lista... Iako ga nikad nije upoznao,
Keith Richards konstanto navodi Williamsovu
Jail Bait kao svoju apsolutno najdražu (ana)temu.
I zaista, Williamsova biografija je za muzički biznis neuobičajeno bogata, možda čak i duža od one Stonesovog gitariste i berača kokosovih oraha. Za razliku od Richardsa i njegove nepomućene slave, svetla pozornice su za južnjačku zvezdu s vremena na vreme gašena, da bi se u punom sjaju tokom poslednjih 15 godina ponovo uperila u njenom pravcu. Sredinom 90-ih, pre svih,
Jon Spencer vraća Williamsa iz nezaslužene anonimnosti, dovodi ga u studio i pomaže gospodaru lascivne poetike (
Legendary Lord Of Lascivous Lyrics) da još jednom odvali r'n'r u njegovo „prljavo masno dupe“ (
Dirty Kick Ass-Rock n Rolla). (prim. prev: vrlo slobodno prevedeno, ali s užitkom!)
„Da, Jon Spencer mi je spasio život", stari čovek klima glavom na početku razgovora. Posle obaveznog upozorenja njegovog menadžera, koji je ujedno i klavirista pratećeg benda, zajedno s Williamsom se povlačim u garderobu minhenskog kluba, a on usput lavinom komplimenata obasipa ženski personal. Sve je jasno, bad motherfucker, lik iz pesama, nije izmišljen junak, već Andre Williams lično. Hoda u crvenom džemperu s belim prugama, istom koji je nosio i na promotivnim fotografijama.
„Bio sam narkoman, živeo na rubu egzistencije, onda me pronašao Jon. I spasao. Neizmerno sam mu zahvalan."
Williams se zavalio u udobnu fotelju, očigledno se zabavlja. Govori sporo i povremeno uzdiše.
„U autobusu su droge i alkohol zabranjeni. Ali samo u autobusu".
I Micku Collinsu iz detroitskih
Dirtbombsa Andre odaje počasti: „Tokom 90-ih producirao je moj prvi album za In The Red. Tad sam bio zajedno s Margaretom iz Demolition Doll Rodsa, jednom vrlo mladom i lepom osobom. Ona me je upoznala s Jonom. I kad sam konačno upoznao tog... ludaka, s jednim srcem, velikim... ko zadnjica jedne Nemice..."
Andrea Williamsa očigledno zabavljaju ovakvi vicevi, iako se on sam ne smeje, kao da ga zanima reakcija okoline.
"Nisam ništa očekivao. Tek kad me je poveo na turneju osetio sam da sam zaista neko i nešto. Od tada sam stalno u pokretu, pokušavam da stojim čvrsto na zemlji, s obe noge i da živim dostojanstveno."
U međuvremenu, Andre se preselio iz Kvinsa u Džolijet/Ilinojis, grad poznat po velikom federalnom zatvoru. Tamo leže loši momci s vrelog čikaškog asfalta. „Zatvor se vidi iz moje spavaće sobe", prvo ozbiljno komentariše Williams, a potom s osmehom dodaje: „Tako u svakom trenutku mogu da vidim šta me čeka ako ne slušam mamu i tatu".
Njegove godine nisu nikakva prepreka, pri celom naporu koji zahtevaju turneja i snimanja albuma. U formi ga, kako sam tvrdi, održava stari Bacardi:
„Putovanje iz Berna za Minhen se pretvorilo u pravi pakao. Nije bilo Bacardija. Zbog mnogih graničnih prelaza, zabranio sam droge i alkohol u autobusu. Ko hoće frku, neka pokuša ako sme! Ali kad je vožnja gotova, nema problema, onda možemo da otvorimo flašu, nešto... (prim. prev: neka ove tri tačkice zauvek ostanu tajna) Plaćam premije za ženske gaćice, nek se zna, i... ne znam da li to smem da ti kažem", Williams oprezno gleda u svog menadžera „ponekad povučemo liniju, dve..."
Linija, ili dve. Nije važno. Stari as je svojevremeno šmrkao s Ike Turnerom. Bivšem mužu još uvek popularne bake Stake Turner, pridružio se u sunčanoj Kaliforniji, napustivši kolevke svog uspeha, Čikago i Detroit. Na kraju 12-mesečne sedeljke kokain su, po svedočenjima savremenika, posluživali u posudama za salatu. Od tada je prošlo 36 godina, ali Williams ne pokazuje ni trunku kajanja ili sete.
„Jedino što žalim je to što nisam vlasnik Motowna, jer ja sam taj koji ih je sve proslavio. Ne volim Ike Turnera, ali poštujem ga. Isto tako ne volim ni Berry Gordyja (šef Motowna), ali i njega poštujem. Obeležili su moj život i moju karijeru. Berry je, iako štur, čovek bez humora, bio fantastičan producent. Imao je osećaj za meru, znao je šta masa voli. Teško mi je da to priznam, ali nisam ga nikad voleo. I da, osam puta mi je uručio otkaz."
„Nisam voleo Gordyja", ovu rečenicu tri puta izgovara Williams, kao da se boji da je neću dobro čuti, izostaviti prilikom prekucavanja intervjua. Početkom 60-ih Williams piše mnoge hitove za Gordyja. Svetski hit Mustang Sally (prim. prev: pevaju je u filmu Commitments). Obogatio se nije nikad. Sve je otišlo u džepove velikih zverki. Od istog trenutka, kad su hitovi nestajali s čeonih pozicija top lista, novac su dalje kasirali samo menadžeri i šefovi muzičkih kompanija.
„Da, meni ne pripadaju moji hitovi. Ali to je u redu. Svakako ne bih voleo da danas moram da plaćam poreze i doprinose. Mene novac ne zanima. Važno je da imam dovoljno za stan i hranu", ceri se Andre, kom je i danas, kao i pre, najveća obaveza bila i ostala, da publici pruži jedinstvenu i poštenu zabavu. „Hej, meni je skoro 70 godina, kako da ne budem srećan."
Do smrti na drogama
„Nedavno sam priznao mom menadžeru Skipu, da me i dan danas iznenadi kad me na bini pozdrave kao superzvezdu. Na to mi je samo odmahnuo, pa ti i jesi zvezda. U redu, ali mene to zaista ne zanima. Skip ipak misli da ja to zaslužujem. Za mene je s druge strane najvažnije da ne zakasnim ili ne daj bože prespavam nastup."
Takve brige Williams nije imao tokom 60-ih. Ženskaroš i boem, poznat na sceni, i van nje, uvek u elegantnim odelima, izglancanih cipela. Žene su ga obožavale. A I Andre je voleo žene. Njegov najveći ponos je hit iz ’65: Cadillac Jack izdat za Chess Records.
"Leonard Chess je verovao u mene. Upravo sam pobegao iz Houston/Texasa, s dosta problema za vratom. Onda sam u cugu napisao ’Cadillac Jack’. To je ujedno bila i prekretnica u mojoj karijeri."
Williams se ne priseća ovih trenutaka s nostalgijom. Jednostavno, sećanja su tu, ali sadašnjost je ipak najvažnija. Kao i Keith Richards, nikad nije sreo Johnnyja Casha. Iako srcem i dušom (sa)oseća s njim.
"Rodio sam se s ljubavlju i respektom prema Johnny Cashu - on je zaista najveći od svih. Svaki drugi otkucaj mog srca pripada Čoveku u Crnom. Nekoliko puta sam bio u prilici da ga čujem uživo, ali nisam otišao. Hteo sam da ostane nedodirljivi bog, onakav kakvim sam ga oduvek zamišljao".
Suprotno od Casha, bez obzira na nadimak Father Of Rap, Williams ne namerava da radi sa znatno mlađim muzičarima. Bez obzira što bi se to materijalno isplatilo, Andre ne poznaje kompromise.
"Ne želim da pljujem hip-hop. To slušaju moja unučad. To je jednostavno prebrzo za mene. Previše reči. Moj stil je pre, da ponavljam reči, dok su hiphoperi u stanju da celu priču spakuju u nekoliko minuta. Hip hop je danas na istom nivou kao rock 'n' roll 1957 godine. Vreme u kom su se albumi snimali za jedan, a već sledeći dan stizali u prodavnice je opet aktuelno. To je jednostavno ultimativni zvuk vremena, ali i prebrz za mene ".
Na moju primedbu da se tekstovi u studiju mogu čitati, odgovara agresivno.
"Ja nisam od onih koji čitaju s monitora. Mrzim da mi naređuju. Otkad sam napustio Alabamu i poslove u Burger Kingu i McDonaldsu, ne odgovaram ni na kakva naređenja. "
Na kraju me zanimalo da li je ikad više posle 12-mesečnog inferna sreo svog bivšeg kolegu s tuluma, Ike Turnera.
„Jesam. Mačak je još živ. Mjauče i ide mu zapanjujuće dobro. Ima lepu kuću, mercedesa, i ne drogira se više. Pre sedam meseci sam bio kod njega u San Marcu u Kaliforniji. Sedeo je za računarom, dao mi par pesama za koje sam napisao tekstove. Isplatio me je, smestio u avion i već sam bio kod kuće. "
Williams u punom zanosu:
"Za sve što imaš u životu, sam su kriv. Sve si to sam sebi smestio. Tako živim i razmišljam. Znam da ću se drogirati do kraja života. Ali sigurno neću zbog toga da gnjavim druge i ili da molim za pare. Nemam osećaj da radim nešto protiv zakona, i nisam za zakonske kazne. Ali nisam ni neko ko može bilo šta da promeni."
Tu ga prekida menadžer, hrana je spremna. „Sad moram nešto pod hitno da jedem", ceri se, „večeras nastupam".
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.