Najproduktivniji autor domaće scene otvorio je srce u redakciji Popboksa u našem prvom multimedijalnom intervjuu. Pročitajte kako su violina i Alan Ford uticali na njegov izraz, zašto voli Šejtanovog ratnika, japanske filmove i Petera Jacksona, zašto mu je jedan od prioriteta u bliskoj budućnosti proizvodnja dece i da li su srpski teroristički raperi zaista pretnja za svet
POPBOKS: Dakle, kako je sve počelo? Muzička škola, hip-hop, komponovanje...
ĐORĐE MILJENOVIĆ: Kao i svaka ambiciozna majka, u granicama normale, moja mama me je upisala u muzičku školu da sviram violinu. U stvari, prvo je trebalo da sviram klavir, ali sam se istripovao da je to smaranje, tako da sam ustanovio da je violina prava stvar.
Učinilo ti se da je lakše za učenje?
Ne, ustanovio sam da je to to.
Viđao sam te da sviraš gitaru nekim grupama, ona je isto žičani instrument...
Sviram sve, i klavir, moram, takav mi je posao. Zar nisi gledao spot U kandžama vepra?
Jesam, ali spot je tematski tako urađen da nisam bio siguran...
...Uključite ovaj sint, možemo da demonstriramo. I ništa, onda sam išao u tu školu, oduzimao vreme onim jadnim profesorima. Bio sam sjajan, talentovan i lenj, kao i većina dece u tom trenutku. Morao sam da vežbam, dok su se ostala deca igrala napolju. Program je bio lak, pa se brzo nauči napamet, samo treba da ga izgiljaš nekoliko hiljada puta.
Onda sam non-stop čitao stripove, i detaljno sam analizirao sve epizode Alana Forda koje sam imao. Znaš da on ima samo dve slike po strani, sad, dok ti odsviraš jedan set, prođe bar tri-četiri minuta. Tako da je to bilo ludilo: dosta sam čitao Alana Forda dok sam vežbao violinu.
Možda je to uticalo na tebe kasnije, Alan Ford i violina u kombinaciji?
Kako da ne, definitivno. Čak ima i ona epizoda o onom dirigentu, koji ima onu bandu.
Kako si napustio školu i klasiku?
Nikad nisam ni imao interesovanja za klasičnu muziku, želeo sam samo da se bavim muzikom. Ja sam mislio da je to nešto najdosadnije na svetu, sve do poslednje godine niže muzičke škole, ili početka srednje. Tada sam počeo češće da odlazim na koncerte, zavoleo sam klasiku, istripovao sam se da je to sjajna muzika. Do tada sam bio naložen uglavnom na rock ’n’ roll i punk, rap nisam voleo jer je tada bio najpopularniji MC Hammer. Kod nas su ti bili Funky G, jebo te, i oni Beat Street, oni su kao rapovali! Oni su bili rap, to ništa nije valjalo, meni se to ništa nije dopadalo.
Onda sam jednom prilikom, kada je ćale s trećom ženom zapalio u Belgiju, otišao kod njih u Brisel, i čuo prvi singl Busta Rhymesa Woo Ha!! - i odlepio! Nije me ni gangsta rap zanimao toliko, tad je Ice T harao, čak me ni Public Enemy nije zanimao.
Busta Rhymes je, kad se pojavio, bio nešto potpuno drugačije, veoma zanimljiv stil rapovanja.
On je kombinovao ragga muffin i rapovanje u najiščašenijem fazonu. Onda sam se na rap užasno naložio u srednjoj školi; tada sam već počeo da skupljam diskove i da tražim šta još valja. I da stvar bude apsolutno apsurdna: onda sam zavoleo 2Paca, jebo te, koji je bio i gangsta, i komercijala, i sve! Njegov dupli album All Eyez On Me je, uz Michaela Jacksona, u tom trenutku bio najskuplje parče muzike koje je moglo da se nađe u popu. To je definitivno bilo produkcijski nešto i nečuveno do tada, iako je to bio taj P-Funk, karakterističan za Zapadnu obalu. Znaš, kao, elektrik piano, fensi bas gitarica...
On je bio skoro kulturni fenomen u afroameričkoj zajednici, a i kod nas je imao status božanstva.
Pa da, evo, i danas imaš klince koji nose majice s njegovim likom, a skoro da se tada nisu ni rodili.
Sećam se kada je Peđa na Radiju Studio B drhtavim glasom obavestio auditorijum da je ubijen.
Kakav Studio B, na BK je bilo na vestima da je ubijen, čoveče, na vestima, ludilo mozga...
Ti sarađivao i sa Sunshineom, video sam neku knjigu o njima pre recimo dve godine, i u njoj tvoju fotografiju. To je bilo za vreme sh.g.t.m. Ili...?
Ne, to je bilo još kasnije, čak i posle onog albuma na kojem je Iza horizonta (Neću da se predam – op.aut.), to je album Sha bilo. Tu sam pravio neke bitove, tada su oni bili već pred gašenjem... Meni je bilo jako žao, jer su oni bili možda jedina grupacija odavde zbog koje sam želeo da se bavim hip-hopom. Naravno da to što ja radim nema nikakve veze s njima i njihovim fazonom...
Oni su i žanrovski možda jedan od prvih autentičnih, ako ne i prvi srpski rap bend.
Definitivno. Znaš kako, u tom trenutku si imao Grua i Sunshine, i to je to. Bio je i Who Is The Best, Robin Hood, ali ovi su kao nešto objašnjavali...
...Pre njih je radio čuveni Budweiser...
...Da, da, oni su bili prvi kod nas.
Dotakli smo se hip-hopa u Srbiji, pa sam hteo da te pitam koliko je rap inkorporiran kod nas, odnosno da li je deo esencije hip-hop kulture prisutan u Srbiji? Koliko ima autentičnog domaćeg rapa?
Nema ga.
Malo mi je bezveze da pričam o hip-hop kulturi, jer su ostali elementi još manje prisutni.
Ne možeš da izbegneš činjenicu da je to američki fazon, kao uostalom i rock 'n' roll. Hoću da kažem da smo mi definitivno fasovali taj uticaj, još od pomenutog Budweisera, pa i Grua i Sunshinea, koji su prvi napravili veći proboj, ljudi su kupovali kasete, kasnije diskove... Pa čak i taj famozni Funky G, jebi ga, ipak je rapovao, iako je to sve na nekoj desetoj, idiotskoj strani. I on i Dr Iggy, to se svrstavalo u rap, ljudi su to ovde pušili maksimalno. Ne može od toga da se pravi fama zato što tamo glupi crnac može da proda 100.000 primeraka svog albuma u gradu koji ima 200.000 ljudi, i već sutra vozi bentley, stavi prstenje, kajlu, i kao, u redu je... A šta ćeš ovde da radiš, mi ovde komentarišemo kako je kafa u kafiću 150 dinara.
Šta se sledeće originalno pojavilo na domaćoj rap sceni?
Pojavio se Beogradski Sindikat i Bad Copy, govorim samo na osnovu koncerata koji su održani – jedini veliki rap koncerti bili su Beogradskog Sindikata, Bad Copyja i Marchela.
Sunshine je svojevremeno imao prilično posećene koncerte, punili su halu na Novom Beogradu.
Oni su razvaljivali. Sama činjenica da je rap bend mogao dva puta da napuni Halu sportova i tri puta rasproda SKC govori nešto – nije to mala stvar. To je bilo drugo vreme, tada su se stvari drugačije odvijale.
Drugačija je bila i medijska slika tada, pop muzika je bila mnogo više zastupljena na televizijama, posebno na javnom servisu.
Između ostalog – ako je hip-hop izraz nekog bunta i revolta zbog situacije u društvu – tada su ljudi imali jasnu sliku protiv čega se bore. Sada je nezgodna situacija jer mi ne znamo ko je naš neprijatelj, mislimo sve je krasno, a ljudi su u stvari isfrustrirani, kriminal nikad luđi – i dalje imaš tipove koji se ponašaju kao da su u ’93. godini. Samo, sad ima malo svežijih fasada, i kafića dosta ima...
I te fasade se rade po potrebi. Kako objašnjavaš zašto sve to danas nije kao nekada? Zanimljivo je da, za razliku od četiri petine svojih kolega, ne tražiš uzroke na prvom mestu u izdavačkim kućama i medijima?
Pa naravno, izdavači su tu pa su tu, na kraju krajeva, sam možeš sve da organizuješ...
Mislim da je izdati album danas lakše nego ikada.
Upravo to, ranije je to bio mnogo veći problem. Da bi došao do nekog izdavača, morao si da fasuješ hiljade telefonskih razgovora s ljudima koji te stalno napušavaju i odjebavaju, jer ti, kao, nisi ozbiljan lik, ti si nepoznat... i to sve u tebe unosi nervozu. Najveći problem u našem narodu je nesloga, jednostavno, ljudi ne mogu da se slože ni dva dana. Dobro, bilo je malo duže za vreme bombardovanja. Neće više niko ništa da radi. Tad se držalo do renomea izdavačke kuće – sad vidiš ko sve izdaje albume. Na kraju krajeva, vidiš koliko ljudi imate na sajtu (misli na rubriku Scena - op. aut.) za koje ja nikad nisam čuo, a bavim se muzikom ceo život.
Kada si aktivno počeo da se baviš muzikom? Pominjao si put u Brisel kao bitnu vremensku odrednicu?
Kada sam došao iz Brisela, oformio sam grupu, tada sam imao 15 godina, grupa se zvala Jumba Department, u njoj su bila i dva moja ortaka sa Dorćola. Snimili smo prvu stvar u studiju, pomogao nam je Kiza iz Robin Hooda. To je tematski i konceptualno podsećalo na Bad Copy, iako tada nismo znali jedni za druge. Bad Copy su tada imali možda dve snimljene pesme. Mi smo se ložili na to da hip-hop uopšte ne treba da bude gangsta, to je tad bilo jako moderno – u tom trenutku su svi pucali u pesmama, i svi su bili neki manijaci, ili su bili depresivni, ili su pričali neke nebuloze. Mislim, toga ima i danas – slušam neki rap i uopšte ne razumem o čemu se radi u pesmi. Onda smo se Ajs, Timbe i ja upoznali u Domu omladine, tada su tamo bile neke hip-hop žurke. U isto vreme, ja sam sa svojih 15 godina već aktivno počeo da visim po studijima. U srednjoj muzičkoj, u Mokranjcu, imao sam dve godine starijeg drugara koji je s prijateljem već imao neku opremu – kod njega smo visili po ceo dan. Nisam dolazio kući po pet dana, potpuno sam odlepio. Tad sam provalio čime želim da se bavim u životu. U to vreme je bio pravi pakao da se napravi jedna matrica – midi, pa drkaj ovo, drkaj ono. U sobi mu se okolo suše čarape, a mi kao pravimo muziku.
Saobraćajnim vokabularom rečeno – Bad Copy su odredili linije gradskog prevoza 23 i 43?
Da, 23 je autobus koji ide sa Banovog brda i ukršta se sa linijom 43 kod Pančevačkog mosta. Tu je naš punkt.
Režim „uradi sam“ očigledno može da da rezultate.
U trenutku kada sam ušao u Bad Copy ekipu, tamo ’98-’99, mi nismo imali spotove i medije koji bi nas podržavali. Nismo imali ništa. Imali smo samo Radio SKC, koji je u tom trenutku bio izuzetno slušan, i definitivno samo zahvaljujući tom radiju smo uspeli da napravimo neki proboj. Tada su još bile tezge s diskovima ispred SKC-a. Ajs je prvo izdao solo album, koji je planuo. Tad smo shvatili da ima smisla baviti se tim. Tu dolazimo do priče šta ti ljudima prodaješ, šta ljudima valjaš. Ne može baš sve da bude dobro. Mnogi se trude da sami sve odrade, ali to ne prolazi. Na kraju se sve ipak svodi na sadržaj.
Ti si faktički imao gotov proizvod kad si otišao u Multimedia Records?
Da, imam ih još mnogo, inače. Pitanje je da li je ljudima ovde uopšte bitna produkcija. Mislim na one koji nisu u muzici, na konzumente. Da li ti misliš da čovek može da primeti razliku između pesme u koju je uloženo 200 evra, one koja je plaćena 5.000, i one koja praktično nije ništa koštala. Ja sam ceo svoj solo album snimio na onom plastičnom mikrofonu za računar. Znači, može, brate. Punio sam klubove s tim albumom, nisam imao problema.
Jedan od zaključaka Popboksovih tribina je i to da je limitirana ambicioznost autora u smislu promocije i koncerata i uopšte odnosa prema javnosti – zašto?
Pa, naravno, zato što su ljudi ovde navikli da kukaju. Ovde je uvek neko drugi kriv. Nedavno sam se susreo i s drugom grupom ljudi – to su oni koji to jednostavno ne žele. Oni su suočeni s činjenicom da neće biti megapopularni, da neće zaraditi milione. Možda su i svesni kvaliteta svog materijala. Možda su svesni da neće ništa pametno uraditi, i što bi se onda bavili time, što bi radili dalje? Činjenica je da, ako želiš da od tog posla ispadne nešto, moraš da radiš kao stoka. Ja ti, druže, iz studija ne izbijam po 12 sati minimum. Ja nemam drugi posao u životu, ne radim stotinu poslova u isto vreme, kao većina ljudi – onda se rasipaju, gube nit šta rade uopšte.
Ne želim da ikada više dospem u situaciju da nemam para, da spavam po parkovima, kao što jesam. Ja sam živeo po najgorim rupama, a to sam radio da bih mogao da izguram svoju priču. Seo sam i rekao: „Izabrao sam da se bavim ovim, moram da imam novca da bih jeo, nemam ambiciju da imam bentley, bilo bi lepo da u jednom delu svog života i to vidim, ali moje težnje uopšte ne idu u tom smeru“. Ja, čoveče, želim da se bavim muzikom, želim da izdajem hiljade albuma godišnje, da perfektno naučim da sviram instrumente koje volim – i to je to. Imaš ljude koji izdaju album, i ako se on odmah nije prodao i postao najpopularniji na svetu, sem za njegovih deset ortaka, ne žele više da se bave tim. Onda ostane izrevoltirani andergraund umetnik koji se naduvava po ceo dan, pije i visi sa ekipom, i sere koješta. Takvi su ti ljudi ovde. Ovde ljudi mahom kukaju, svi su drugi krivi, i niko neće da sedne da radi.
Šta misliš o hip-hop sceni u unutrašnjosti? Postojao je ranije onaj bend iz Valjeva Va Na Ma...
Nešto su se uozbiljili, pa su prestali da rade. Sjajni su momci, meni je to bilo super. Sećam se da su možda jednu od svojih prvih stvari nosili na B92 kod Lune Lu, tačno kad smo i mi snimili svoju prvu stvar. Tamo smo se i sreli. Sjajni su bili, mada nisu čak ni neki album imali.
Kako je ono išlo: „Skreč na ovoj ploči kaže skoči, skoči“...
Da, da „Skoči, skoči, nemoj da te koči“. Oni su ti bili srpski House Of Pain.
Jeste, baš taj fazon. A Niš?
Pa imaš ove D-Fence iz Niša, oni su ti carevi, sjajni momci. Nastupali smo u Nišu početkom ove godine, možda krajem prošle. Bilo je, kao i uvek, tri-četiri predgrupe, i opet vidim da su klinci popušili nešto skroz bezveze – ima klinaca koji su u tom gangsta fazonu: nakurčeni-najluđi-neuništivi-ovo-ono. Oni su kao na vrhovima nekih piramida, ne znam šta su oni, jebo te!
Zašto se to dešava?
Pa, zato što gledaju crnce po ceo dan, koji stvarno to jesu, koji iz gajbe ne izlaze bez pancira.
To nisu dva sveta, to je pet svetova. Oni zapravo gledaju film.
Ljudi žive u filmu, znaš. Tako je i u Beogradu, a zamisli kako je tek nekom ko je čak u Nišu, šta on tamo tripuje.
To se sve primilo tako dobro i zbog ratnog okruženja, i uopšte krimogene atmosfere u društvu.
Pa da, nas doživljavaju kao teroriste. Mi ne treba da budemo gangsta, trebamo da budemo srpski teroristički reperi – pretnja za svet.
STR – Srpski Teroristički Reperi.
Da, napadamo avione papirnatim noževima.
Malo smo nešto u deficitu s polascima aviona odavde.
Smisliću nešto, ubrizgavaću vijagru u paradajz. Ko zna šta će da nam se desi. Uskoro – STR!
Rock opera. Otkud uopšte potreba da se napiše rock opera, gledao si Tommyja, pretpostavljam?
Kako da ne. Voleo sam taj film u pizdu materinu, to mi je bio jedan od omiljenih filmova kad sam bio mali! Sviđa mi se taj fazon, šteta što ih nema u većem broju. Mada sam video na EuroNewsu da je to ponovo in, po Engleskoj prave ozbiljne visokobudžetne predstave, ima čak i neka horor rock opera s nekim vampirozama... Super mi je taj fazon, volim da se jedan album ne završava na pesmama koje su same za sebe, nego da postoji neka veza između njih.
Da postoji neki koncept. Pretpostavljam da je okruženje uticalo na temu?
Kako da ti kažem... to je prototip onoga čime želim da se bavim, meni je cilj da u što bližoj budućnosti sarađujem sa simfonijskim orkestrima, da komponujem ozbiljnije stvari. Naravno da je način izražavanja u rock operi blizak nama, a ne babama koje s broševima sede u operi.
Da li si namerno išao na veoma... eksplicitan način izražavanja?
Čekaj: mi smo ovde sedeli i pričali pre početka intervjua, i ti si 15 puta opsovao. Da li si to namerno uradio? Kakvo je to pitanje? Mislim, malo mi je zasmetalo što je dosta ljudi o tome puno razmišljalo, kao i o tome zašto sam promenio ime.
Lično mi to ne smeta, naprotiv, pitam te zbog njih...
Razumem, to je pitanje... mi tako inače pričamo. Da stvar bude luđa, album sam radio sa idejom da završi kao neka narezana stvar, namenjena mojoj užoj ekipi. Kao: evo vam da se smejete. Desilo se sve drugo, što je isto super.
Lepo je bilo na promociji u Rexu, dobro su i ljudi reagovali.
Žao mi je što je zvuk bio onako loš. Pa, znaš kako, napraviš fenomenalan bend s ljudima koji su ceo život vežbali svoje instrumente, i koji su u tome ubice. Daš im program koji će rado svirati, i za džabe, a ne da budu još i plaćeni – i mislim da imamo hit.
Kako si došao do, uslovno rečeno, velikog izdavača?
Čuli su me Exitu, bili su jako zainteresovani da sarađujemo, a s obzirom na to da imam još gotova tri albuma, pravim sad i četvrti, za sledeću godinu... Mislim da je veoma zahvalno za izdavača da ima tako plodnog kompozitora.
Kako razvrstavaš, šta ide kome – kad ide Sky, kad ide Đorđe?
Ostvario sam se u hip-hop priči kao Wikluh Sky ili Sky Wikluh...
Kad je jedno, a kad drugo?
Nema nikakve veze, to nije bitno, potpuno je zanemarljivo. Ja sam ti na početku, s prvom rap grupom bio Skywalker. Pa je onda došao Ajs i rekao: „Nisi ti Skywalker, ti si Sky Vikler“ (Wikluh). Važi, buraz, ti imaš pravo, i tako je ostalo.
Nisam bio ubeđen da će se rap publici svideti tako nešto, pa nisam hteo da ih zaluđujem, hteo sam da se malo ogradim. Malo bi bilo nefer da radim stvar koju bi prodavao pod istim imenom, i da očekuju nešto što nije. Ovo je možda ispalo najbezbolnije rešenje za sve. A i jednog dana, ako se nekada negde bude pisalo o Đorđu Miljenoviću, da buduće moje porodice mogu da kažu: „Eto, to je to prezime“.
Planirao si još dva dela rock opere?
Viršle sa senfom je drugi deo, i on treba da se pojavi u decembru, on je gotov. Biće u formi mjuzikla, nije rock opera. Isto onako užasno jeftino, ali sam izbegavao psovanje, hteo sam da napravim kontrast: dark side – light side, noćna straža – dnevna straža. I treći deo koji je onako, više pažnje je posvećeno muzici, nije toliko tekstualno bogat. Tu sam malo pokazao šta sve još može da se uradi s muzikom.
Da li si planirao da sve to postaviš na daske?
Naravno, ali takve stvari zahtevaju mnogo novca, a taj novac je teško naći.
Možda da bude kao crtani film?
I to sam razmišljao, čak sam i pričao s nekolicinom animatora koji su jako zainteresovani da to rade, ali i to isto zahteva mnogo novca. To može da bude sjajno, ali to je paklen rad. Znam zato što sam se i time bavio u jednom trenutku. Čak i na samom Zagađenju u Japanu postoji izvesna igrica, tako da mi je poznat ceo proces bavljenja animacijom, nije to toliko naivno – ne možeš jahati ljude ubudale. Znaš, ima muzikanata u Beogradu koji hoće da sviraju, nisu toliko u tome ni zbog novca, ni zbog slave, jednostavno, sjajan im je fazon, i daje im se napokon šansa da pokažu svoju veštinu kroz nešto. Jer oni mahom sviraju po nekim bendovima, gde ono, drljaju gluposti, za lovu, i malo su umorni od svega toga.
Šta se dešava sa Bad Copyjem?
Bad Copy izlazi za jedno, nadam se, mesec dana, gotov je album, ludilo je totalno. Spremamo jedno iznenađenje za ljude koji će kupiti ploču. Biće to na neki način dupli album, sad u kom smislu – neću da otkrivam. Biće jako zanimljivo.
Šta je Jogurt?
Punk bend.
Video sam da imate i spot, ko svira u grupi?
Imamo četiri spota. Sviramo moj drugar Todor, još jedan drugar Mića i ja. Trojka, magično za bend, kao Šarlo Akrobata. Trojka je stvarno ludilo za bend, majke mi, naročito punk orijentacije.
Vraćao sam se sa neke punk žurke, oko šest-sedam ujutro, i zatekao svog ortaka Todora u kancelariji izvesne nevladine organizacije. Nas dvojica smo zajedno radili onu igricu (na albumu Zagađenje u Japanu - op. aut.). Fenomenalan tip.
Onda smo to jutro uradili nekih dvadesetak pesama, i rešili da napravimo bend. Prvo smo se zvali M’rš U Pičku Materinu, a ideja je bila da se album zove Jedi, bre, govna, ali onda smo shvatili da to i nije neka fora, da je bolje da se zovemo Jogurt, i da se album zove Dobro jutro, komšija. Nadam se da će to uskoro da izađe. Tu sam najzad dobio priliku da se iživljavam na bubnjevima. Najlepša je stvar kada s dva ortaka iznajmiš prostoriju za vežbanje na tri-četiri čuke. Izgubiš pet i po kila na bubnjevima, izađem kao da sam jebao, imao trening, i odspavao u isto vreme. Neko čudesno osećanje.
Imaš li neki prioritet u budućnosti: rock opera, Bad Copy, Sky Wikluh... Uskoro bi trebalo da se pojavi i solo album Sky Wikluha?
Na prvom mestu je da bude što više svirki bilo koje ekipe, zato što mi je to nešto najlepše na svetu, a potom da počnem da radim i na proizvodnji dece. Voleo bih da napumpam neku, da imam troje, četvoro dece, to me sada nekako vozi.
Zaljubio si se?
Ne, nego je 25 godina baš pravo vreme za to, još da nađem neku mladunicu da joj upropastim život.
Znači, prvo izlazi Bad Copy?
Tako je, prvo izlazi Bad Copy, zatim izlazi Wikluh Sky i album Ortaci ne znaju, potom izlaze Viršle sa senfom. U isto vreme sam malo više počeo da radim kao producent na albumima drugih ljudi, to me sad isto vozi. Uradio sam šest albuma do kraja sledeće godine, ne bi trebalo više ništa da radim, ako ne želim da prsnem s mozgom potpuno. To je Kojotov solo album, Timbe, to je sve još u ranoj fazi da bi se pričalo.
Na tim albumima si producent?
Da, autor i producent. Negde u martu će se pojaviti Shock Reloaded, to je Marchelo i Filter Crew, odnosno Flip Flop, Ministar Lingvista i ja, ekipa koja inače s njim nastupa. To će biti isto jako zanimljiv album. Hard core, više raperskiji, do izražaja će možda malo više doći ostatak ekipe nego sam Marchelo. Tu je i album Ako mi ne izdaš album, nećeš mnogo pogrešiti – ti znaj, to je treći deo rock opere Đorđa Miljenovića. Da, ima i neka rock opera koju radim na stranu od svega.
Na stranu od svega!?!
Nama veze s tematikom ova tri dela. To će biti kao neka futuristička varijanta: o klincu koji postaje kralj planete Zemlje, a živi na otpadu i odgajaju ga mutanti. Za to definitivno planiram da napravim predstavu, s gomilom jeftinih rekvizita, imam sjajne ideje za čudovišta, i uz upotrebu jeftinih dim mašina, i odvratne rasvete... i fantastične muzike.
Lako će se naći scenografija.
Pa da, bolje da računam na to nego da se ložim. Najsmešniji mi je ovaj elitizam, kad snime film pa puše tompuse...
Lisice i to...
Da, Seks i grad, ludilo... Tako da ćemo se viđati mi još.
Zašto voliš Šejtanovog ratnika?
Zato što podržavam ljude koji prave horor filmove u ovoj zemlji, mislim da to dosta nedostaje, i zato što se tu oseća neka početnička energija, vera u nešto. Oni, na primer, nisu odglumili te elitiste, deluju mi kao neka normalna deca. Dobar je film, iskreniji mi je u svom treširanju... Ostatak filmske ekipe mistifikacijom prikriva svoje opšte neznanje i manjak veštine u snimanju filma, i uopšte senzibiliteta u bilo kom smislu, nekog gotivnog... Oni su toliko preopterećeni sobom, i svi su fasovali sva muda ovog sveta, jer su oni svi najpametniji, i najelokventniji, i najdivniji, i najlepši. A nisu.
Šta misliš o japanskim filmovima?
Uf, kolekcionar sam. Anime isto obožavam, i horore, mada su malo počeli da preteruju s tim Ring fazonom. Ok, pojavio se Ring, pa se pojavila Mračna voda, a onda sam video još deset filmova s devojčicom koja ima crnu kosu i belu spavaćicu, i još 15 filmova u kojima ima crnu kosu, ali nema belu, nego ima žutu spavaćicu. Prećeraste ga, ljudi. Baš je malo McDonald’s fazon.
Voleo bih da napravim jednu manga rock operu, to još niko nije uradio.
Pričali smo o trešu, malo pre, malo u toku intervjua. U Šejtanovom ratniku ima naznaka treša, u tvojoj rock operi ima ga mnogo više, pričali smo i o Peteru Jacksonu i njegovom filmovima Bad Taste, Meet the Feebles, i toj njegovoj fascinaciji treš kulturom...
Pa, eto ti savršen primer - Peter Jackson. On je pekao maske kod keve u peći, pravio sam bazuke od kartona, mozgove od jetre, izmišljao svakakve nebuloze da bi snimio film, i to super film - Bad Taste. Ti sad kada bi prikazao taj film nekome iz finske ili norveške vlade, i kao „dajte mi pare za film“, recimo Gospodar prstenova, šta bi ti rekli? Drugim rečima, kada bi se pojavio sa Zagađenjem u Japanu kod ministra kulture, da mi da novac da postavim svoju predstavu, ne verujem da bih se slavno proveo. Mislim da ljudi nisu sazreli za to. Ali, ok, sve se gradi vremenom.
Svašta je dobilo pare od ministarstva...
Da, razni, prelepi projekti.
Neki su napravili treš film bez ikakve ideje da to može i postati.
Pa da, neki su mislili da prave palatu, a napravili su baraku.
Šta slušaš trenutno od muzike, možeš li nešto da nam preporučiš? Možda nešto od domaće muzike?
Na žalost, nemam vremena za to, pomenutih 12 sati mi ne dozvoljava, dođe do mene neki disk, ima tu zanimljivih stvari…
Slušam Franka Zappu maksimalno, crpim...
Slušaš Time?
Stalno me prozivaju za tog Dadu Topića. Ja, ljudi, znam od njega jednu jedinu pesmu, možda dve.
Buldožer, oni su na neki način bili slični Zappi?
Ne, i to su mi pominjali, da je to taj neki fazon. Slušam klasiku, to je to, samo to slušam.
Mozarta?
Debussyja i Stravinskog.
Čajkovski?
Čajkovski je ok, mada mi je malo preozbiljan. Inače, ne volim minimaliste, ne volim Satija i te neke elitne pizdarije. Mada je to tad bilo fora uraditi, sad je sve minimalizam.
Komentari
-
Mina Nikolic (gost)
| 09.01.2009. 22.58.57
Pravi odgovori na ne toliko savrsena pitanja!!!
Drago mi je da sam imala sansu da ovako nesto procitam!!!!
Svaka cast ipak nas ima u ovoj Srbiji jos normalnih:))
-
Mina Nikolic (gost)
| 09.01.2009. 23.03.05
Sto se tice pravljenja dece... evo ja cu ti roditi desetoro:)))
genetika takvog genija.. mislim da ima mnogo devojaka koje bi cekale u redu:))
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.