Nažalost, Napad na Belu kuću izneverava na gotovo svim planovima na koje su ljubitelji Emmerichovog stila i pristupa dosad mogli da računaju kao na sigurnu ćar.
Naslov originala: White House Down
Scenario: James Vanderbilt
Uloge: Channing Tatum, Jamie Foxx, Joey King, Maggie Gyllenhaal, James Woods, Jason Clarke, Jimmi Simpson, Richard Jenkins, Nicholas Wright
Žanr: beslovesna akcija
Trajanje: 137 minuta
Proizvodnja: SAD, 2013.
Numerička ocena ovog filma je vidljiva nekih desetak redova iznad ovog uvodnog pasusa, a za početak evo nekoliko, zapravo četiri, po jedna za svaku godinu predsedničkog mandata, tvrdnji koje se takođu tiču ovog nenadano pološeg filma.
1. Premda je film definitivno čedo vizuelnog doživljaja sveta, on istovremeno ostaje čvrsto povezan sa narativom, te dakle ni ne čudi što i najbučniji, najrazmahaniji, vizuelno najubedljiviji blockbusteri nedopustivo često potklizaju upravo na planu onog naoko najjeftiinijeg i najlakše izvodljivog – scenarija; za bruku je ovde zaslužan James Vanderbilt, kome je dopalo da napiše i vasrsklog Robocopa, a koji je već uknjižio nekoliko slabijih i/ili loših scenarija za primećene filmove (Darkness Falls, McTiernanov Basic, Finicherov Zodijak, najnovijeg Spajdermena...).
2. Još jednom se pokazalo da se ne može dva puta u istu vodu – konkretnije, spasavanje Amerike i sveta od strane Billa Pullmana u ulozi američkog predsednika u Danu nezavisnosti bilo je pravi filmski mrs i zaslužen kino-hit, što se nikako ne može ustvrditi za Jamieja Foxxa kao jednako borbenog predsednika SAD u takođe Emmerichovom Napadu na belu kuću.
3. Tanke su linije koje razdvajaju na prvi pogled oprečno, a suštinski ipak blisko – tako je Roland Emmerich ovde posve neočekivano prešao granicu koja razdvaja popcorn flick u kome ima rezona uživati i teško podnošljivu stupidariju u vidu nenamerne komedije.
4. Film, tačnije, akcijaš kome je potrebno bezmalo pola ukupne minutaže (75 minuta u ovom slučaju, da budemo precizni) da se Channing Tatum nađe razgolićen do pasa ili barem u uskoj atlet-majici (čuvenoj siledžijki) sasvim opravdano je osuđen na propast.
Nezaustavljivi i prebogati gerilci okupljeni oko Boaza Davidsona, Avija i Dannyja Lernera i ekipe za tri puna meseca su svojim Padom Olimpa pretekli Emmerichov daleko raskošniji i potencijalno valjaniji Napad na belu kuću, i iako se očekivalo da Emmerichov film na bioskopskim blagajnama prođe slabije od prvobitno očekivanog i projektovanog, malo ko je mogao da predvidi da će slabašni Pad Olimpa u vidljivoj meri poraziti Napad na Belu kuću i po pitanju kvaliteta. Mada ih spaja besmislen zaplet i nedotupavna polazna postavka, za razliku od Pada Olimpa, Napad na Belu kuću zaškripi na još jednom planu – film se vrlo brzo pretvori u gorepominjanu nenamernu komediju koja odbija svojom suštinskom neduhovitošću i koja lako odnosi prevagu u odnosu na akcioni deo ovde predočenog sadržaja, akciju koja je lako mogla biti udarni adut i ovog ostvarenja, baš kao što je to i bivao slučaj u ogromnoj većini naslova iz Emmerichove rediteljske biografije (Univerzalni vojnik, Zvezdana kapija, Dan nezavisnosti, Dan posle sutra, 2012...).
Za razliku od najuspešnijih među upravo pomenutim Emmerichovim radovima, ovoj priči o napadu na Belu kuću, napadu u izvođenju združenih snaga razočaranih uposlenika, domaćih i uvoznih terorista, kompjuterskih genija i raznoraznih sociopata zafali onog prepoznatljivog Emmerichovog zamaha u pripovedanju, koje je najčešće dovodilo do toga da po cenu (SF) hiperakcijaša dobijemo i, doduše, ne preterano inteligentnu, ali barem zabavnu i šarenu društvenu hroniku. Štaviše, ako se oda priznanje za nimalo iznenađujuću opštu produkcijsku upeglanost i dinamičnost sasvim svojstvenu filmovima tog kalibra i profila, ne bi bilo preterano ustvrditi da Napadu na Belu kuću zafalilo onoga po čemu je Roland Emmerich bio najprepoznatljiviji i na šta je u njegovom slučaju dosad neizostavno moglo da se računa.
Napad na Belu kuću, taj sugerisani praznik neumerenosti i raznorodnih preterivanja (uključujući i više puta potvrđenu Emmerichocu strast kojom je uništavao i uništava najznakovitije simbole američke grandomanije u gotovo jednako grandmanskom rediteljskom maniru), još je veće razočaranje ako ne smetnemo s uma da je ovaj autor prethodnim radom (ljudski dobrom kostmiranim konspiracijskim trilerom Anonimni) pokazao da je kadar i za drugačije izazove, da bi onda ubrzo od ovog filma od čistog zicera na dobrom mu poznatom terenu napravio veresiju.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari