Ključne reči: šarmantno, lokalni humor, lo-fi, skeč-komedija, varljiva tradicija, glumački neujednačeno, poenta vica...
Režija: Stojče Stoleski
Scenario: Nikola Škorić, Dimitrije Banjac, Dejan Ćirjaković
Uloge: Nikola Škorić, Dimitrije Banjac, Dejan Ćirjaković
Broj dosad emitovanih epizoda: oko 160
Žanr: skeč-komedija
Trajanje: oko 10 minuta
TV kanal – Radio-televizija Vojvodina
Proizvodnja: Srbija, 2012/2013.
Početkom godine glasovita Olivera Kovačević jednu od svojih pričaonica na RTS-u posvetila je temi „Čemu se Srbija smeje“. Tom prilikom, između ostalih, šansu da se bore za vazduh i reč sa vazda samodopadljivom voditeljkom dobila je glumačko-scenaristička trojka koja stoji iza sada već dobrano popularnog i žilavog serijala Državni posao. Gle čuda, slabo se do ikakvog zaključka na zadatu temu i stiglo, a i kako bi uz Oliveru Kovačević, koja je nepopravljivo opseednuta svojom frizurom, diskutabilnom zaumnošću i počesto netačnim navodima i somnabulnim istraživanjima javnog mnjenja iskazanih u krajnje upitnim brojkama.
Iako je to bila propuštena prilika da se u javnom prostoru prozbori koja mudra o krizi ovdašnjeg (TV) humora kao tek jednom od odblesaka krize šireg nacionalnog ideniteta, barem su pomenuti stvaraoci uspeli da se predstave auditorijumu znatno brojnijem nego što je onaj kom se prvenstveno obraća regionalno usmerena RTV, kojoj počesto zafali gledalaca, ali koja se lagano transformiše u prihvatljiv javni servis. Pomenuta trojka je u međuvremenu postala rado viđen gost ina širem/republičkom planu ipremda izvestan udeo u takvom stanju stvari otpada na prostu faktografiju koja nam ukazuje da je ovdašnjeg humora nedopustivo malo u ponudi svih srpskih udarnih emitera, Državni posao je uspeo da se nametne i kvalitetima koji prevazilaze okvire priče o tankoj ili nepostojećoj konkurenciji u toj kategoriji.
Naime, iako stiže u ruhu kod nas ne toliko prisutnog i prihvaćenog formata (desetominutne epizode skeč-komedije sa stalnim likovima i bez gostovanja poznat(ij)ih glumačkih pojava), Državni posao se uspešno profilisao i pozicionario unutar aktuelne TV ponude. Prikazi kancelarijskog sklatkog života, te pletenice jalovih nadgornjavanja na sve zamislive teme izvan opsega radnih obaveza i mlaćenja prazne slame na toliko snevanim državnim jaslama, svakako je mnogima bliska tema. U tom smislu, ne sme se propustiti da se Državni posao dosta otvoreno naslanja na tradiciju na tom polju nepravaziđenog Siniše Pavića. Nažalost, odmah nakon ove opservacije mora se naglasiti i da humor i ukupni dometi (pa i polazne ambicije) Državnog posla vidno zaostaju za Pavićem kao vrlom pretečom.
Ovde se stiže do još jednog problema u vrednovanju ovog televizijskog rada. Iole pošten i dobronameran sudija neizbežno će doći do ocene da Državni posao gubi u trci i sa najčešće neoprezno u priču uvođenim pajtonovcima (koji su, doduše, nedostižna kota za veći deo komičarskih pregalaca iz svih krajeva planete u poslednjih pedesetak godina, recimo), a i ni poređenje sa tek u par aspekata srodnom Top listom Nadealista mu ne ide u prilog. U tom smislu, možda bi najpromišljenije bilo Državni posao staviti u kontekst nastavljača tradicije novosadskih Foliranata (sa pokojne televizije NS Plus) ili naprosto ukazati na nepostojanu tradiciju kada je takav vid humora i televizijskog mu prepakivanja u pitanju.
Drugi problem predstavlja sama struktura Državnog posla; naime, svaka epizoda je usmerena u skladu sa poentom vica, odnosno situacije koja se tom prilikom ilustruje. Osim što je to prilično otežavajajuća okolnost i nezgodna konstrukcija koja, čini se, čak i kada postoje naznake da scenarističko-glumački trojac može i bolje i zahtevnije, vezuje ruke autorima i zadržava ih na tački očekivanog i već viđenog. Polazna potka Državnog posla je evidentna već u prvim epizodama – reč je o prikazima stalnog zgubidanskog klinča u kojoj stupaju trojica sitnih ćata u državnog preduzeću, ćata bez pravog posla u tom žalbenom odeljenju, a pogonsko gorivo njihovih neizbežnih čarki je različiti društveni kontekst iz kog dolaze – tu su stariji kadar, gorljivi autonomaš večito zagledan u svoj dodatni posao sa pilićima i utihli sjaj srednje Evrope, druga generacija bosanskih dođoša u Vojvodini i najmlađi, sitni partijski vojnik sa diskutabilnom fakultetskom diplomom i sa zaštitom brata, političkog preletača. Problem nastaje kada postane evidentno da se pomenuta postavka slabo pomera u odnosu na taj početni okvir, te epizode u dugom nizu postanu tek ilustracija polaznog koncepta sa tek ponešto dodatnih elemenata. Osim toga, a to će predstavljati ozbiljno breme u mogućim budućim reprizama, Državni posao je neoprezno povezan sa friškim i naglašenom aktuelnim iz menija političkih zbivanja i trvenja, te će vreme pokazati koliko će u kontekstu skandala i primera zločinjenja i nemara koji jedan drugi prestižu Državni posao proći neumitnu probu vremena.
Naravno, na uzorku od sada već sto šezdeset epizoda teško je govoriti o ujednačenom kvalitetu, te ponuđeno, sasvim prirodno, varira od slučaja do slučaja. Katkada humor sklizne u ziheraško karikaturalno preterivanje bez mere i stvarne svrhe (poput devetnaeste epizode koja se tiče smrti petla) do zbilja duhovitih (kao što je slučaj friškije epizode na temu ukidanja TV pretplate, u kojoj se neizbežno stiže do neprekidnih repriza Boljeg života i ostalog iz Pavićevog RTS fundusa). Dodatni balast predastavlja i neujednačena gluma – od sasvim zrele i ubedljive kreacije Nikole Škorića u ulozi Dragana Torbice do prilično neubedljivog Dejana Ćirjakovića kome je ovde dopala uloga inače podosta bledog Boškića. Iako je reč o ne preterano zahtevnom ili ambicioznom formatu) Škorić je u jednom intervjuu otkrio/priznao da jednu epizodu snimaju za 10 do 45 minuta, a sve to u nepromenjivoj scenografiji kancelarije u podrumu, očite reference na Mihićeve Sirote, male hrčke), promišljenija i nijansama sklonija gluma u dobroj meri bi pomogla humoru svedenom na elipse, preterivanje i lokalni/regionalni kolorit.
Značajan razlog za pohvalu ovakvog Državnog posla je što u formi lakog humora i naglašeno komunikativne TV forme problematizuje nekoliko važnih društvenih pitanja i fenomena – neučinkovitost i zaprloženost birokratskog sistema, ipak lako upadljivu netrpeljivost prema dođošima, te sumanuto zaklinjinjanje u bezbroj puta potvrđeno fantomsku mittel-europsku gospodštinu… Osim toga, ako se jasno i glasno naglasi da se humor viđen u (dosadašnjim) epizodama Državnog posla, kao i duhovitost iz koje on crpi snagu previše oslanjaju na folklorizam i da i inače definitivno nisu za one sviknute na, recimo, savremenu školu anglosaksonskog humora svih varijeteta, mora se priznati da ovaj dovoljno šarmantan televizijski rad i sasvim prihvatljiv izdanak lo-fi TV produkcije, sveukupno ipak zanimljiv poduhvat i moguće rešenje za izlazak iz ćorsokaka po kom dugo i predugo baulja ovdašnji humoristički program ima vidan potencijal da jednog dana bude barem zgodna stavka u istraživanjima i posledičnim nalazima onih koji se budu bavili razvojem i lutanjima srpskog TV humora u prilično mučnom početku novog milenijuma u Srbiji.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari