Omiljena igra

(Geopoetika)

Ovo proročanstvo sebi proriče Lawrence Breavman, glavni junak debitantskog romana Leonarda Cohena, romana koji smo u prilici da čitamo u prevodu (Vuka Šećerovića) na srpski jezik. Glavni urednik srpskog izdanja na poleđini knjige ovo delo uporedio je sa filmom Američka lepota. Poređenje nije bez smisla, ali ukazuje tek na jedno moguće iščitavanje ovog istinski valjanog štiva. Naime, moguće je Omiljenu igru posmatrati kao preteču histeričnog realizma (čijem filmskom odeljku pripada i narečena Američka lepota) i uočiti izvesne sličnosti sa Franzenom i Eugenidesom kao najvrlijim predstavnicima te škole. Prvi deo Omiljene igre uistinu u najznačajnojoj meri određuje prilično maničan ritam karakterističan za histerični realizam, doduše u zgodnom sadejstvu sa neretko zavodljivim gorkoslatkim tonom tipičnim za bildungs roman, što Omiljena igra, između ostalog, jeste.

Povoljan utisak o ovom štivu dobrim delom zasnovan je upravo na lakoći sa kojom Cohen na nevelikom prostoru menja stil i izraz, pa i književni žanr. Osim bildungsa tu su i impresionističko-medititativna proza, kao i uvek pipavi naglašeno sentimentalni ton u delu priče koja se tiče pokušaja glavnog junaka da iz kandži nestalnosti spokoj nađe u stupici izvesnosti i da u raznovrsnoj i šarenoj ponudi iznađe pravu ljubav. Sve pomenuto u potpunom je skladu sa očitom nakanom Lawrenc, tog očitog Cohenovog alter ega, da, kako će u jednom trenutku i sam primetiti, detektuje i prebrodi tu tanku liniju koja „ceremoniju razdvaja od haosa“.

I mada je primetno da u završnom delu Cohenu u izvesnom smislu izmiče fokus priče, nema sumnje da je Omiljena igra zaokruženo i izvanredno uspelo delo autora koga sa punim pravom smatraju jednim od najvoljenijih figura savremene popularne kulture i najveštijim i najunikatnijim pop-pesnikom sadašnjice.