Blaf i Brooklyn Bounce

Foto: Dario Stajić

Mesto: Muffathalle, Minhen
Datum: 15.april 2013.
   


 
Tridesetogodišnjak Yoann Lemoine, francuski režiser, animator, fotograf... sa stalnim adresama u Bruklinu i Parizu, proslavio se baroknim video klipovima Lane Del Rey, Katy Perry i Rihanne. Da se radi o vanserijskom multitalentu dokazao je i kao muzičar pod pseudonimom Woodkid na EP-jevima Iron (2011) i Run Boy Run (2012), a zatim i na prvom LP-ju The Golden Age (2013).

Posle debitantskog albuma na kom je eksperimentisao kukajući, pevajući i svirajući klavir sa tridesetočlanim orkestrom i udaraljkama, došao je red i na prvu turneju sa sedam pratećih muzicara. Bez gitara, čije odsustvo možemo da uočimo i na poslednjem delu Nicka Cavea Push The Sky Away. Nova moda, trend?

Probirljiva i nepredvidljiva minhenska publika, došla je na red u ponedeljak, radni dan. Tako da je verovatno to razlog zbog koga je dvorana koja prima 1.300 ljudi, bila popunjena otprilike samo dve trećine. Daleko bolja situacija će da bude sledećih nedelja kad na isto mesto dolaze Johnossi, Imagine Dragons i The Knife. Sva tri termina su mesecima unapred rasprodana.

U proteklom periodu, učmalu atmosferu su na daleko manjim binama uspeli da razdrmaju veterani Kim Fowley, Michael Hurley i The Pyramids. Uz to, jedino pomena vredne su magije Ariel Pinka i Julie Holter, a zatim i besplatni festival Frameworks (Matmos, Fennesz, Swod, Radian,...). Ovaj poslednji događaj ostaće upamćen i po pijanim Ircima, koji su očigledno promašili zabavu (St. Patrick's Day), pa zatim zbunjeni napustili koncertni prostor. Alkoholiziranih i znatiželjnih nije nedostajalo ni na nastupu Woodkida. Čini se da je i njima prijalo ono što su čuli.

Za zagrevanje je bio zaduzen Holanđanin iz Berlina, Thomas Azier. Sito štampa kaže da je dotični vlasnik „new romantics“ glasa, navodno zapao za uvo Pharrell Williamsu. Za radoznale, set od šest plesnih jednočinki na tragu Matthew Deara, i Faithless činile su: Prelude, Angeline, Red Eyes, How To Disappear, Propustio jer je otišao na WC i Sirens of the Citylight. Uz pomoć anonimnih Robina Hunta i Richarda Alexandera na elektronskim udaraljkama, dvojnik Olivera Sima iz The XX bio je nagrađen solidnim aplauzom.

Posle razmeštanja rekvizita na bini, ponovo se gase svetla, sledi instrumentalni uvod u stilu Opusovog Life is Life u Laibachovoj reinterpretaciji. Odnekud izviruje silueta omalenog bradonje sa obrijanom glavom (Blaf?) na kojoj je crna kapa NY Yankeesa. Klavir, prvi taktovi Baltimure's Fireflies, pevanje u horu, oda novoj otadžbini. Na bimeru se tope crno beli glečeri, mastilo poput krvi teče po zidu. U prvom obraćanju prisutnima, Woodkid vidno raspoložen izjavljuje da je ovo prvi nastup na kom se svira ceo album. Diže ruke na čijim su podlakticama istetovirani ključevi i ne spušta ih do kraja zabave. Kao Vegetu, šestu po redu, koristi začin "Brooklyn". Najbolje su primljene Golden Age, I Love You.

Ipozantna Stabat Mater, u prevodu "Stala plačuć' tužna mati" iz neoklasičnog saundtreka prelazi u pomalo naporni duo na udaraljkama u balearskom stilu Brooklyn Bouncea.

Posle malo manje od sat vremena, odjava benda uz lascivno predstavljanje trubača (mislim) Nikolasa koji je: "managed to shag his bank account manager". Francuzov Engleski zvuči daleko bolje od onog na kom mašinovođa u TGV-u na liniji Frankfurt-Pariz pozdravlja putnike, ali ipak se otima jedno "alo, alo": "Ic rijl honor tu zing in Mjunik".

Poslovni voz na bis vozi još dve stanice: Run Boy Run i pesma o smrti The Other Side, na koju se pojedinci sablažnjavaju. Zbog teme. Tu bi za kraj daleko prikladnija bila Buldožerova Mlad i vječan.

Zahuktani vraćamo se kući, ali teško da će uzbuđenje da traje duže od jedne sezone. “Hajpa, Hajpa”, što bi rekli Scooter.