Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma – kad 60 postane 06

Tribinu je organizovao umetnički direktor festivala Janko Baljak, a pored njega, za stolom su bili ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo Želimir Žilnik, Ana Nedeljković i Nikola Majdak Junior, autori filma Rabbitland koji je nedavno osvojio nagradu Zlatni medved na 63. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, a putem skypea iz Zagreba, gde trenutno boravi, uključio se i Boris Mitić.

Festival ove godine beleži jubilarno izdanje, međutim...
„Nema nikakvih  razloga za rođendansko  slavlje“, poručuje Baljak. „Igrom brojki Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma slavi svoj rođendan u zemlji čuda u  kojoj je broj 60 u Alisinom ogledalu zapravo 0,6% koliko država iz budžeta  izdvaja za kulturu. Ako se u to ogledalo zagledamo još bolje videćemo samo veliku nulu iz vladanja za srpsku kinematografiju kako smo saznali pre izvesnog vremena. Izložba posvećena svim dobitnicima nagrade (njih 27) za životno delo ovog Festivala ovde u Domu omladine najbolji je dokaz koliko je ta odluka pogrešna“.

Baljak to potkrepljuje nizom retoričkih pitanja:
„Da li bi filmski  i autorski opus svih ovih stvaralaca bio uopšte moguć da ona bivša zajednička, nedemokratska država nije stimulisala kratke, dokumentarne i animirane filmove? Da li Beogradska škola dokumentarnog filma koja je proslavila zemlju u svetu  tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka uopšte postojala da nije imala podršku autokratskog Titovog režima prema kome je često bila vrlo kritična? Da li bi bilo Zagrebačke škole crtanog filma i jedinog jugoslovenskog Oskara za animirani film Surogat Dušana Vukotića? Čak i kultura i film u vreme mračnih Miloševićevih godina počinju da se doimaju kao prava  renesansa u poređenju sa danima koji očekuju srpski film ako ovakve odluke ostanu na snazi“, rekao je, ocenjujući da su najviše oštećeni stvaraoci kratkih i animiranih filmova.

Nije zaboravio da napomene: „Festival je pre neko veče otvoren bez prisustva ikog iz Ministarstva kulture. Meni je bilo prijatnije – nije bilo nikakve ceremonije, govora, ali i to, možda, govori o nečemu. Ovo je kulturno blago – pokušajte samo da brojite do 60, a zamislite 60 festivala“.

Želimir Žilnik je, uzimajući reč, podvukao:
„Situacija oko dokumentarnog filma je samo jedan od segmenata kada je cela kulturna politika u pitanju. Iz svake političke vrhuške kažu da bi hteli da se čuje ’istina o nama’, o našoj tradiciji, a nema efikasnijeg načina nego što je sam sadržaj dokumentarnog filma“. Žilnik je naveo da je, u poslednje vreme, bio na tri manifestacije (švajcarski Vintertur, Tajvan i festival Go East u Visbadenu) gde je prikazano više od 50 dokumentaraca iz Srbije i gde smo, za razliku od negativnog stava prema našim političarima, „predstavljeni kao normalan svet“.

Nikola Majdak junior ne skriva ogorčenje državnom politikom, ali napominje:
„Nije samo aktuelna vlast kriva – ni u vreme prethodne za kulturu se, mislim, nije izdvajalo više od 0,8 posto. Imamo problem koji se vuče dvadeset ili, da kažem, deset kvazinormalnih godina“. Dodao je da će „srpski dokumentarni film ove godine stići do Brazila, za razliku od fudbalske reprezentacije“.

Ana Nedeljković je kao, kako je rečeno, „mirniji deo tandema“, ponudila „strategiju“:
„Treba samo ponavljati – ’Sve će biti u redu, sve će biti u redu...’. Pitanje je, ne samo u oblasti filma, već i kod drugih vrsta umetnosti, šta Srbija favorizuje kao opšte vrednosti. Većina stvari koje se favorizuju mogle bi da se nazovu kvazipatriotski kič, a najbolje je ako imaju u sebi i nešto patetično. Tradicija jeste bitna, ali moramo da imamo savremene pristupe za njeno predstavljanje. Zanemaruje se savremena i kritička umetnost u ovoj zemlji“.

Boris Mitić je putem interneta ispratio diskusiju i nadovezao se na Anino izlaganje:
„Da, biće sve u redu, nije ni drugde situacija bolja. Par godina je, negde od 2003. do 2007, sve bilo u redu i napolju, ali sve drma žešća kriza. Potrebno je, u okviru postojećih ograničenja, naći nekakva rešenja“.

U diskusiju se iz malobrojne publike (20-ak prisutnih), uključio i Miljenko Dereta, ne skrivajući razočarenje odzivom na tribinu i kad su u pitanju filmski radnici i studenti, konstatujući da „nikakav pritisak odavde neće biti izvršen“.