U moru previše doslovnih obrada izgubile su se – barem za mene – pesme koje su napisale Frajle. Paradoksalno, njihova autorska dela su se stilski gotovo stopila sa obradama, pa sam imao utisak da prisustvujem jednom od (sve brojnijih) koncerata na kojima se izvode tuđe pesme po principu što manje rizika to bolje.
Foto: Stanislav Milojković
Mesto: Sava centar, Beograd
Darum: 8. mart 2013.
Imam simpatija za žene koje umeju dobro da se provode, a članice Frajli (pun naziv – The Frajle) očito umeju da se dobro provode u kafani. Preciznije na salašu. Na svom prvom velikom koncertu, ove energične, samouverene, raspevane i vrlo raspričane Novosađanke su ceo Sava centar pretvorile u salaš. Na binu su stavile kafanski sto sa čašama za rujno vino a dovele su i tamburaše. Veselje za njih, veselje i za publiku koja voli da se opusti uz starogradski melos. Uz veliki uspeh njihovih pesama sa debi albuma Naš prvi album sa putovanja (2012), to je sasvim dovoljno da se shvati zašto je Sava centar unapred bio rasprodat danima (sala prima oko 3600 ljudi), i zašto će biti rasprodat svaki sledeći put kad Frajle budu nastupale na tom mestu, pogotovu ako koncert, kao sada, bude tempiran na Osmi mart (tm) ili neki drugi Unosni datum. Znaju Legende šta rade, zna i Željko Samardžić, a ni Massimo Savić nije blesav. Nisu ni pevački izuzetno talentovane Frajle. One su otkrile zlatnu koku, i to panonsku, u čemu nema ničeg lošeg. Pitanje je samo šta će one sa tom kokom da urade u umetničkom smislu, jer na osnovu Našeg prvog albuma sa putovanja i ovog koncerta, čini mi se da one – barem za sada – idu utabanim stazama najpoznatijeg panonskog mornara, kako muzički tako i konceptualno.
Interesantno, upravo je proklamovani koncept ovog koncerta obećavao nešto drugo. U duhu naslova albuma, bio je zasnovan na ideji o putovanju na četiri strane sveta. Binu su krasile drvene makete tri starinske zgrade sa satovima, simbolima železničke stanice, a dvosatni nastup je i počeo tako što se jedna od članica grupe, praćena reflektorom i zvucima kloparanja voza, popela na pozornicu direktno iz publike, noseći kofer u ruci. Vrlo efektno. Uvodni niz obrada – Halelujah, Save The Last Dance For Me, Čukni vo drvo, uz jedan Frajla-original Ich liebe dich – takođe je obećavao zanimljivo muzičko putovanje, sugerišući da pred sobom imam nekakve panonske Bangles ili Shakespeare’s Sister. Kvalitetan, srčani pop sa ukusno inkorporiranim etno elementima. Uz Čukni vo drvo sam čak mogao da zamislim Vlatka Stefanovskog kako uživa, pa se čak pridružuje damama na bini, a Devojko mala u svingersko-starogradskom aranžmanu bila mi je prava poslastica.
Avaj, kada se voz otisnuo ka Dalmaciji (Da nije ljubavi svita ne bi bilo, Ćiribiribela), latinskoj Americi (La Bamba), pa opet Hrvatskoj (Moj mali je opasan), i konačno opet došao do autorske teritorije Frajli, postalo mi je jasno da su se vesele devojke generalno opredelile za konzervativni, populistički pristup, koji se ne može prikriti ni srčanim nastupom niti parodijskim zajebancijama na račun meketavih turbofolk pevaljki i Lepe Lukić, koja je takođe imala osmomartovski koncert u Beogradu. Frajle su putovale po principu malo ova malo ona teritorija koju volimo, ali na svoje uspomene nisu udarile sopstveni muzički pečat. Atraktivno je, recimo, dovesti na binu Zorana Simjanovića, ali to neće pretvoriti Žene na sve spremne u pesmu po kojoj ćemo od sada pamtiti – Frajle. Nisu njihovi moćni vokali i umeće sa harmonijama autorski pečat sam po sebi – ma koliko da me je Nataša Mihajlović u Je suis malade razoružala snagom i emotivnošću svog glasa (vrhunac koncerta).
U moru previše doslovnih obrada izgubile su se – barem za mene – pesme koje su napisale Frajle. Paradoksalno, njihova autorska dela su se stilski gotovo stopila sa obradama, pa sam imao utisak da prisustvujem jednom od (sve brojnijih) koncerata na kojima se izvode tuđe pesme po principu što manje rizika to bolje. Šteta, jer Frajle imaju golemog potencijala, baš zahvaljujući svojim vokalima, da hodaju kreativnijim stazama koje ne moraju nužno biti nekomercijalne. Setimo se Bryana Ferryja koji je upravo na „autorskim obradama“ (npr Let’s Stick Together, Smoke Gets In Your Eyes, A Hard Rain’s A Gonna Fall) sazdao dobar deo svoje vrlo uspešne solo karijere, pri čemu je najveći hit Roxy Music bila - obrada Lennonove Jealous Guy. Elvisa Presleya da i ne spominjemo. A na bivšoj jugoslovenskoj sceni tu je Massimo Savić. On puni Sava centar bez problema.
A Đorđe Balašević? Njegovih pesama nije bilo na repertoaru Frajli, ali duh je svakako bio prisutan. Stazu panonskog popa ucrtala je upravo ova osobena autorska figura za čiju se preteranu patetiku ovaj ženski kvartet na sreću nije uhvatio, ali jeste za ideju da se apsolutno svaka pauza između pesama ispunjava pošalicama i dosetkama. Nije baš svaka bila uspešna, a ni spontana, i to je deo nastupa koji bi valjalo bolje osmisliti. Poslednja četvrtina ovog koncertnog talk-showa bila je toliko zasićena pričom da mi je postala poprilično naporna. Jedva sam dočekao kraj sa Štiklicama, uz koju se publika sita izigrala. Osmomartovski „mičiguz“, kako su Frajle nazvale svoj nastuo, je, što se nje tiče, potpuno uspeo. Za mene nije, ali ću ipak sa pažnjom sačekati drugi album. Ove dame makar pevački daju sve od sebe, a i to je nešto.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari