Sedam nije ploča koja sluti sluti revoluciju čijim pominjanjem i otpočinje ovaj povratnički album, ali jeste sasvim prihvatljiv i upotrebljiv album veterana koji za (i dalje daleko važnije) žive nastupe već ima fundus boljih i provereno efektnih pesama iz davnoprošlih dana.
(Dallas Records)
Barem što se potpisnika ovih redova tiče, priča o Plavom orkestru teško da može početi bez prelaska u domen ličnog i recenzijama ne toliko primerenog prvog lica jednine. Dakle, u danima najveće euforije osećao sam i predano negovao jaku rezervu prema Plavom orkestru, godine su prolazile, tako je i moje shvatanje popularne kulture evoluirao/devoluiralo, a u međuvremenu su mudriji i upućeniji ubedljivo objašnjavali da je Plavi orkestar zapravo primer zdrave aproprijacije stranih stilema domaćem okolnostima. To je u dobroj meri i uticalo da možda i prekasno revidiram svoj stav prema ako ne dometima, a ono makar prema značaju Plavog orkestra istoriji ovdašnjeg pop-rocka. Mada, i uz tu promenu, i dan danas sam sklon da uz Plavi orkestar umesto nezaobilazne Suade povezujem Kad mi kažeš paša, odnosno namesto odbojne Fa, Fa, Fašista upečatljivu power-pop baladu Simpatija iz poznijeg dela SFRJ odeljka njihove karijere.
Sa druge strane, kada je reč o veteranskim i/ili povratničkim albumima (a Plavi orkestar jeste veteranska četa, baš kao što je teško poreći da je Sedam povratnički album nakon nerezonski duge pauze), mora se imati u vidu da zamor materijala pre ili kasnije stigne i mlađe i manje zaslužne, te od iskusnijih kreativaca čije radove još uvek ima smisla pratiti na prvom mestu treba očekivati tek opšte dostojanstvo izrade i sveukupnu upotrebljivost. Naravno, ako gornje ograde i relativizacije prihvatimo kao odraz zdravog razuma, teško da iko od veterana zbilja može da suštinski razočara. Na sreću i poklonika Plavog orkestra iz najboljih im dana i onih kojima dopadne da izvagaju domete najskorije predstavljenog, Plavi orkestar se u epizodi Sedam ipak pokazao kadrim i za nešto više od tako dragovoljno niže postavljene rampe.
Uvodna Revolucija počinje simpatičnim stihovima „Više nisam spreman za parole ni da lažem da svi se vole“, ali na kraju ipak doseže tek do funkcionalnog, ali prevashodno tipskog SFRJ/ex-yu/post-yu viđenja britanskog popa uz sasvim izlišnu rap deonicu, koja je tek pokriće za učešće Dubioza kolektiva, bez čijeg doprinosa bi ova solidna pesma svakako mogla. Takođe u okvirima tipskog, ali tipskog unutar notnih postavki Plavog orkestra iz ranih dana, kreće se naslovna pesma, a slična presuda bi se mogla izneti i u slučajevima pesama Slatke čari i Amerika, koja u refrenu na idejnom nivou stupa u nenamernu rimu sa istoimenim klasikom Miroslava Ilića. Ipak, Amerika se iz ove grupe izdvaja potencijalom da postane kandidat za horsko pevanje u standionsko-arenaškim okvirima.
Utisak u dobroj meri pokvare mediteranski šlager Bi li pošla sa mnom (tekst potpisuje Lošić u saradnji sa Gibonnijem), pesma kojoj možda fali barem nešto inače počesto diskutabilne (auto)ironije, jer ovako tvrdolinijaški sročen morski šlager dovodi Plavi porkestar u analogiju sa Crvenom jabukom čiji članovi u kreativnom smislu predugo već gacaju po plićaku ovog mahom potrošenog i iritantnog podžanra. Tek nešto bolji utisak ostavlja numera Ti misliš da je meni lako, ziheraški postavljen duet sa Draganom Mirković, koji osim veće minutaže u „emisijama“ DM SAT-a slabo da išta opipljivije može da donese Lošiću i družbi, a i sama Dragana Mirković svakako može bolje od ovoga, posebno ako bi se vratila šumadijskom bluzu kakav pamtimo iz klasika Kroz šljivike i livade.
Osim uspelog plavorkestarskog viđenja funka Nedodirljiva i efektno jednostavnih i svedenih S tvojim imenom na usnama i Od kad si doma (sa sve referenom na slovenačkom), najbolji deo ovog albuma strpljive i dobronamerne (što su najčešće tek dve nijanse sličnog, ako ne istog) ipak sačeka negde pri finišu albuma, posebno u balkanskom dernek-tangu Život nije logika i u pesmi Svatko od nas nosi svoju bol u kojoj ciljani nostalgičarski/retro štimung svakako ponajbolje funkcioniše.
Imajući sve navedeno u vidu, Plavi orkestar se u slučaju ovog albuma pokazao spreman da isporuči i primetno više od pominjanih popustljivih uzusa viđenih za iskusnije učesnike u igru, a u isti mah da za pravo onima koji su, kada je ova istrajna skupina u pitanju, u dugom međuvremenu od dana Soldatskog bala pokazali spremnost da prevaziđu isključivost tako svojstvenu nežnim godinama odrastanja.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari