Srce i drugi mišići

Na nekim forumima takođe postoje polemike na ovu temu: te možda nisam gledala film, te zbog ovakvih kao ja treba streljati novinare... Nadam se da će prilikom egzekucije da pucaju u srce (gde ću vesternovski da stavim mcguffinski predmet u mali džep), mada kolega Pejković implicitno smatra da nisam ugrožena jer – biće da srca i nemam kad me Grbavica nije takla!

Mora da se ovako osećao i Ante Marković u svoje vreme! Za neuku omladinu: to je onaj premijer Jugoslavije, pred raspad, za vreme čije vladavine su svi pili viski i pušili dunhill, imali plate od 2.000 maraka, no to ništa nije smetalo da baš svi narodi i narodnosti smatraju da su uz njega oštećeni i da, već se mrzeći uzajamno, ipak složno Markovića ne žele na čelu države! Ja, nažalost, ono sa životnim standardom ne mogu baš nikome da pružim, ali, čini se, mogućnost da me ne vole, kanda, pružih mnogima!

Mislim da je to zbog toga što su mnogi ljudi neuki. A kako bi i bili učeni kad su, sve siromašniji, deceniju i po živeli u predratnoj euforiji, ratnim užasima i posleratnoj tranziciji. U takvim vremenima narod mora da misli pogrešno, jer da se misli pravilno, rata i njegovih posledica ne bi ni bilo. Ti isti nesrećni ljudi za neposredne učitelje imali su druge nesrećne ljude, one koji su živeli za vreme Tita, kada, međutim, narod nije mislio ništa. Po tom zahtevu za nemišljenjem, Titov režim bio je sličan verskim državama, te je stoga konkurentska, prava religioznost i bila toliko i tako proskribovana. Takvo odsustvo svekolike duhovnosti dovelo je do toga da mladi ljudi na prostorima bivše Jugoslavije, van verskih fundamentalizama, nemaju nikakav odnos prema onostranom; shodno tome, kad pričate s njima o odgovornosti i krivici, nailazite na odziv po pitanju krivične i političke odgovornosti, donekle i kod moralne, ali metafizičku odgovornost ne razume – niko!

Veliko neznanje postoji i u odnosu na razlikovanje života i narativnog, konkretno filmskog umetničkog dela: umetničko delo uvek ima jasnu ideju (što sa životom i nije uvek tako), na stvaranju filma radi veliki tim profesionalaca i, najzad, za nastajanje filma potrebna je hrpa novca koju neko treba da obezbedi. Taj ko obezbeđuje novac, prirodno, kontroliše i ideju dela. Da bi gledalac uočio ko, zašto i za čije pare plasira ideju ili opšti ideološki koncept, on mora da bude, kako se to stručno kaže, senzibilisan na problem. A većina ljudi, nažalost, nije senzibilisana ni na šta osim na dnevnu politiku, pa čak ni na ono što ih lično muči.

Sva silovanja koja ste videli razmotrena na filmu, naravno van lične perverzije nekih autora ili žanrova, bila su uvek žestok šamar sistemu koji ga je dozvolio. Jer, silovanje na filmu nije samo silovanje. Ono je instrumentalizacija žrtve i njene vrhunske patnje u svrhu izazivanja revanšizma. Zar želite pravično suđenje za silovatelje? Zar ih ne biste radije svojom rukom ubili? Svakako da biste to učinili, ako ste osoba na svom mestu, ili biste, barem, dozvolili oštećenom da to učini sam, baš kao u Iznenadnom susretu Clinta Eastwooda. Vaša dobrota bi se ogledala u tome što ubijate, a ne mučite.

Junaci filma nisu isto što i ljudi u životu. Filmski junaci su proizvodi, izrazi, a najčešće metafore ili simboli nečega; neke ideologije, sociologije, istorije, estetike... Oni se, dakako, pakuju u priče: dete sa suzama u očima gleda film o psu koji se izgubio, pa se zatim raduje što pas nalazi novog gospodara, a to je zapravo priča o smenjivanju sistema na vlasti, o jednom nemarnom i oveštalom, i drugom, novom i požrtvovanom, a pseto, to je narod, to smo svi mi koji smo sad srećni kad imamo novog gazdu; kad žena na filmu vara muža, to je priča o sistemu na vlasti koji ne valja i o boljoj opoziciji, kad, zatim, muž ubije švalera, to je totalitarizam, a kad, onda, žena voli muža zato što je ubio švalera, to je teško spočitavanje biračkom telu da ono nije ni zaslužilo bolje! Hoću da kažem da ne postoje slatki, mali filmovi sa toplim, ljudskim pričama koji su dezideologizovani. Od arijevske Diznijeve Snežane do bilo kojeg savremenog filma, tako je. Ima, doduše, i slabih filmova, gde autor nije znao ili nije umeo sa ideologijom, ali kako je ideologija elastična stvar, ona se sama i u takva dela uvuče.

Što se Teorije recepcije tiče tj. mogućnosti da je onaj koji čita ili gleda glavni u odnosu na doživljaj ili tumačenje dela, to je, naravno, legitiman stav. Ipak, što je autor bolji i veštiji, to je upliv recipijenta (primaoca poruke) manji, tj. kontrolisaniji. Manipulacija pažnjom gledalaca osnovna je stvar kojom se film kroz svoje ozbiljne zanate bavi, a postoji i nauka koja se bavi time kako da se tom manipulacijom ovlada ili kako da se ona analizira. Oni autori koji nisu baš mnogo vešti primorani su da se bave temama koje kod većine gledalaca bude isto osećanje i mišljenje. Drugačije bi im pobeglo ono što su hteli da kažu.

Najzad, za sve ljude, a naročito one koji se bave narativnim umetnostima, nije loše da budu senzibilisani na nepravdu i na užas činjenice da se zlom ne bave „tamo neki“, nego uvek „naši“; to je pogotovo dobro za film, a sve po Poetici, Aristotelovom priručniku za pisanje tragedije, gde se kaže da je tragedija najveća kad se događa među filoima tj. među svojima, među bliskim srodnicima i najboljim prijateljima. Kad zlo dolazi od neprijatelja, ono je normalno i očekivano; kad dolazi od svojih, e onda nam je kako nam je. I zato, i na filmu i van filma, nikad nije loše, ponavljam, prvo počistiti ispred svoje kuće.