Mirjana Karanović već je jednom glumila trpeljivu, napaćenu majku muslimanku, za šivaćom mašinom – Senu. Bilo je to u Kusturičinom Ocu na službenom putu. Sećate li se čuvene replike iz dečakovog offa o tome kako komšinica teši njegovu majku? Replika glasi otprilike ovako: „Komšinica kaže: „Ne plači, bona, Seno, nije tvoj muž ibeovac nego nešto drugo“, a kad mama pita šta, komšinica spusti glavu i šuti, k’o i ja kad nešta slažem!“
Scenario: Jasmila Žbanić
Uloge: Mirjana Karanović, Luna Mijović, Jasna Žalica, Emir Hadžihafizbegović, Semka Sokolović-Bertok, Bogdan Diklić
Žanr: drama
Trajanje: 107 min.
Proizvodnja: Austrija/BiH/Nemačka/Hrvatska, 2005.
Web: www.grbavica.ba
Kad bih napisala da Grbavica Žbanićeve nije politički pamflet nego nešto drugo, morala bih zatim da postupim kao komšinica iz podnaslova. Da ne bih „spuštala glavu i šutjela“, počeću od najneprijatnijeg, a to je činjenica da Grbavica kao film nije dobar film. Mada se vidi puno uloženog truda i veliki rad i na scenariju, i na kameri, i u montaži, na glumi ponajviše, a ponajmanje na režiji, priča je prosta, jednolinijska, s glavnom junakinjom tako tipičnom za slabe filmove balkanske i istočnoevropske kinematografije gde onaj ko je glavni nikad ne dela nego samo trpi i, eventualno, reaguje. Zašto sam joj onda dala trojku, a ne jedinicu? Zato što je ratna tema ovog filma veoma važna i važno je da se o krivcima, žrtvama i odgovornosti glasno progovori. A preostalih sedam ocena do desetke nisam dala, jer o toj temi u umetničkim delima treba da govore autori sa više dara, mašte i senzibiliteta.
Slučaj Jasmile Žbanić nije nikakav izuzetak: u doba Titovog komunizma valjalo se upisati u Patriju da bi se uspelo u životu i karijeri, ako je čovek bio filmadžija, mogao je da snima filmove o ratu, o dobrim partizanima, zlim Nemcima i još gorim četnicima, ustašama, zelenom kadru i sl. i da tako prosperira; u vreme Slobodana Miloševića takođe se valjalo upisati u partiju i duvati, ovaj put, u nacionalne diple, te pristati uz Crkvu, što je i danas voz kojim se mnogi uspešno voze; dakle nikakvog razloga nema da Jasmila Žbanić isto to ne čini u svojoj zemlji, pogotovo kad će je njen pandan drugu Titu tj. Slobi i te kako pohvaliti, a potapšaće je i viša instanca koja je pandan antifašističkim narodima sveta iz Titovog doba tj. Kina i Rusija iz Slobinog vremena – Evropska unija!
Ono što ne valja u takvom modelu ponašanja jeste što u svim vremenima važi isto pravilo – što slabiji umetnik, to jača politpropaganda: „Krklec Gustav uči Ustav, a Desanka radovanka pije vina iz novina!“. Čini se da talenat i ideološka vulgarnost ne idu zajedno: bilo da je reč o sračunatosti, pa se onda ideologijom otvoreno bave oni koji nemaju drugih mogućnosti, ili da je reč o tragizmu, pa je otvorena ideologija posledica traume pod čijim dejstvom je sagorelo sve ostalo.
Dokazivati danas da su srpski vojnici počinili mnoge zločine izgleda kao pucanje u mrtvu ribu – za čitav svet, Evropu i veliku većinu onih koji su aplaudirali Žbanićevoj u punoj sali Sava centra. No, da vrati dignitet i smisao, i filmu i ljutoj rediteljki koja nam je poklonivši se otkrila toplu vodu da je „scenario za njen film pisan u Beogradu“, pojavila se grupa mladih odevena u majice na karadžiće i mladiće! Ovi mudraci, ah, tako hrabri da se šetkaju među građanski orijentisanim neistomišljenicima, na početku su pravili buku i zviždali, a jedna ženu popela se na binu i pokušala da kaže nešto, ali su joj isključili mikrofon. Pretpostavljam da se njeno izlaganje, pre nego što ju je obezbeđenje izvelo, odnosilo na čuveno, maligno „i oni su nama“ i „nismo mi toliko“!
Nažalost, i pun Sava centar predstavlja malu, malecnu, najmanju manjinu Srba, svesnih da svako treba da počisti pred svojom kućom. Frenetični aplauz i lica uplakana zbog patnji koje smo drugima naneli, pa makar nam se to traljavo i tendenciozno prikazivalo kroz kvaziumetnost, nisu dovoljni. Današnje stanje srpske svesti o svemu što se dogodilo, što se događa i što treba da se dogodi takvo je da se čini da su oni koji nam rade o glavi – naši saveznici. Tek kad se u školama bude učilo da smo izgubili rat, da smo činili zlo i da nam je zbog toga žao, imaćemo šanse. Dotle, nadvija se nad nama realna mračna prognoza koju je pre neko veče, u foajeu Sava centra, posle projekcije izrekla istoričarka, gospođa Latinka Perović: „Pa neće Srbi biti prvi narod u istoriji koji je zbog sopstvene nevitalnosti nestao.“
Ako mislite da ovo nije kritika filma, braniću se činjenicom da ni Grbavica Jasmile Žbanić nije film!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.