1121-1130 od 1552 (strana 113 od 156)
Prva asocijacija kada pustite gospođicu Peyroux u svom plejeru jeste Billie Holiday. Odmah pomišljate na to kako bi Lady Day možda danas zvučala, prvenstveno dodajući modernim klasicima malo svog Harlemskog senzibiliteta. Nešto kao Johnny Cash za jazz generaciju. Ili nije baš skroz tako
Uprkos velikom potencijalu i britkim tekstovima koji imaju smisao i svoju težinu, Maxon Universal nije veliki album. TBF kao da su se na većini pesama zaustavili na rimama, odbijajući da istu dubinu daju i svojoj muzici. Nedostatak ozbiljnijih audio podloga koje bi podvukle album jeste ozbiljna mana koja kvari celokupan utisak o njemu
News of the World javljaju kako je Nicole Appleton izjavila da je bila u lošem duševnom stanju kad joj je šef diskografske kuće zabranio da rodi dete Robbiju Williamsu. Neposredno posle pobačaja, bivša All Saint je priznala: “Na kraju svega, nisam mogla da poverujem u to što sam uradila. Htela sam da se ubijem. Robbie je bio oduševljen ulogom budućeg oca. Stavio je ruku na moj stomak i rekao – Ovo će stvorenje da spase moj život".
Robbijev ortak dodaje: „On je u to vreme bio strašno depresivan, uvek pijan ili na drogama. To je jednostavno bilo ono što mu je sve vreme nedostajalo. Nicole mu je povratila veru u život“.
I oduzela, imamo li pravo da dodamo? Nemamo. To je sve
Idlewild nudi 25 numera žanrovski smeštenih u doba bluesa, jazza i funka, kompromis sukobljenih senzibiliteta i kratke sinematične skitove između pesama kako bi se udovoljilo glumačkim pretenzijama Andrewa Benjamina i na do sada često zapostavljenom muzičkom talentu Antwana Pattona. Krajnji rezultat: neubedljiv i na trenutke nepovezan album, čija se opravdanost jedino može tražiti u postojanju istoimenog filma
Album koji reprezentuje pravu prirodu hip-hopa: edukuje, inspiriše i otvara oči, za razliku od drugog pola komercijalnog hip-hopa čija banalnost te iste oči ostavlja u stanju gladi, pričinjavajući tako nemalu štetu žanru, koji (ne)opravdano trpi kritike zbog svoje (pre)česte stereotipnosti
Povratak u podrum... Produkcijski prljaviji, ali i topliji album u odnosu na prethodnike. Bend je ukrotio strasti, zvuk je postao odmeren i staložen. Minimalizam gitare i bubnja doveden je na prag idealne ležernosti. Iskustvo je urodilo plodom
Novi album najpoznatijeg australijskog benda nove generacije nije pomak u odnosu na debi Get Born. Nažalost, ni Get Born nije bio pomak u odnosu na ono što je popularna gitarska muzika ponudila u poslednjih pola veka. Teško je naći pesmu ovog benda koja nije amalgam ili verna kopija njihovih poznatih, mahom britanskih uticaja i idola, sve od Stonesa pa do Oasisa
Odluka Buldožera da najveći broj pesama spevaju na srpsko-hrvatskom jeziku nije proračunat poslovni potez, već svest o sopstvenoj poziciji i delovanju koja sa nostalgijom i pragmatičnošću nema mnogo veze. Ali ima sa stvarnošću i istinom kojoj, bez sumnje, treba pokazati srednji prst, pa makar i nožni, i pljunuti joj u oči!
Betmen i Fantom, Ivica i Marica, Vuk i Crvenkapica, Doktor Džekil i Mister Hajd, u novoj avanturi: o godišnjim dobima u glavi Evana Danda i na ulicama Beograda, o tome zašto ovo nije solo album i zato što su to Lemonheads. Lemoheads! Koji Lemonheads?
