Album koji reprezentuje pravu prirodu hip-hopa: edukuje, inspiriše i otvara oči, za razliku od drugog pola komercijalnog hip-hopa čija banalnost te iste oči ostavlja u stanju gladi, pričinjavajući tako nemalu štetu žanru, koji (ne)opravdano trpi kritike zbog svoje (pre)česte stereotipnosti
Dve godine nakon poslednjeg studijskog albuma
The Tipping Point, filadelfijski jazz-avant-hop kvintet objavio je svoj novi, sedmi po redu, studijski album. Praznina od dve godine popunjena je dvostrukim best of izdanjem, čime je simbolično stavljena tačka na dotadašnju karijeru
The Rootsa.
Bilo je pitanje kako će momci odgovoriti na izazov koji su sami sebi zadali, ako se ima u vidu ''tranzitnost'' i nezaokruženost prethodnika, čija je takva priroda umnogome bila određena zvukom albuma Phrenology (2002), njihovim najeksperimentalnijim izdanjem koji je definitivno pomerio bend u pop/rock smeru i vinuo ih do mejnstrim visina. To nije ostalo neprimećeno u hip-hop zajednici, čiji beskompromisniji deo nije prihvatio ovu promenu s oduševljenjem.
Ortodoksija benda, bazirana na živoj svirci, u svojoj strukturi sadrži organski amalgam ''crnih'' muzika spakovanih u hip-hop izraz. Taj (pod)žanr svoje poreklo vodi od stvaralaštva legendarnih Stetsasonica, a širu popularizaciju doživljava tokom 90-ih Jazzmatazz izdanjima – iza kojih stoji potpis još jedne svetle tačke hip-hopa koja se odaziva na ime Guru>.
Minimalistički pristup, bez upotrebe semplova, uz jasan otklon od gangsterske tematike supstituisane širom duhovnom perspektivom urbanog crnog čoveka, definisao je nukleus zabeležen na njihovim ranim radovima kao što su debi za major etiketu - Do You Want More?! i jedan od klasika u žanru poslednje decenije prethodnog veka - Illadelph Halflife.
Ključ kojim su otvorena vrata šou biznisa nalazi se na fantastičnom, mnogo hvaljenom Things Fall Apart, i zove se You Got Me, saradnja sa Erykah Badu 1999. ovenčana Grammyjem. Sve ove teorijske postavke govore u prilog činjenici da su The Roots specifična pojava, kadra da bude atraktivna publici inače nenaklonjenoj hip-hopu, (ne) gubeći (ni) malo na kredibilitetu kod tvrdih hip-hop glava.
Ta tendencija neće se promeniti ni nakon ovog albuma, naprotiv, iako je u pitanju najmračnije i najozbiljnije izdanje u njihovoj kompletnoj karijeri. Crni oblak američkog srljanja u živi pesak Mesopotamije i Srednjeg Istoka, i njegovo ''mračenje'' i ''oblačenje'' kako na globalnom tako i na intimnijem, personalnom nebu zapadnog čoveka u najvećoj meri, određuje atmosferu na albumu. I muzički i tekstualno, The Roots mere dubinu ponora konfuzije, frustracije i paranoje u kome se globalizovano društvo našlo nakon 9/11, stavljajući na dnevni red aktuelna pitanja, bez pardona.
Tekstualna zrelost ogleda se u činjenici da, iako je prilično politički obojen, na albumu nema ni suvišnog radikalizma ni parolašenja, koji kao nevidljive crvene niti odvajaju politiku od politikanstva. Srećom, The Roots su odoleli iskušenju mesijanstva i krenuli putem čija je finalna odrednica katarza.
Iako je politička tema lajtmotiv cele ploče počevši od uvodne False Media koja momentalno priziva u sećanje Public Enemy, i druge teme su prisutne - komentari na stanje na hip-hop sceni, muško-ženski odnosi, nasilje u muzici, ipak određena tuga i zabrinutost zbog trenutne političke situacije provejava, nekad u prvom planu a nekad kao kulisa priča koje su na ploči ispričane.
MC benda Black Thought je opušten i fokusiran, prezentuje nekoliko tehnika repovanja, a njegova povremena monotonost prošarana je gostovanjem gomile saradnika od kojih se izdvajaju Peedi Peedi (za koga se šuška da je postao stalni član benda), John John, dve pevačice - Maimouna Youseff i Mercedes Martinez, dok će pojavljivanje starih saradnika Malik B-ja i Raw Dicea sigurno obradovati starije fanove benda.
Instrumentalno, bend je još više u pop/rock vodama zahvaljujući energičnijem tretmanu bubnjeva čineći da bubnjar (i jedan od producenata) ?uestlove bude istinska zvezda ploče. Gomila semplova pravi odličan balans sa živom svirkom, stvarajući koherentan zvuk, što govori da je tranzicija i lutanje za autentičnim zvukom, karakteristična za prethodne dve ploče, završena.
Atipična, inteligentna i inovativna produkcijska rešenja (kao npr. Pesma u pesmi u Take It There) i brižljivo osmišljeni aranžmani u kojima nas semplovi vode kroz istoriju pop muzike (Radiohead, Luniz...) stvaraju povoljan utisak o samoj ploči.
Od već pominjanih False Media i Take It There, preko dva rnb/hip-hop broja - Don't Feel Right (prvi singl) i Clock With No Hands do tvrđe In The Music i zaključne Can't Stop This, koja je hommage preminulom hip-hopu producentu J Dillai, ovaj album ima dovoljno aduta da zadovolji kako tvrde poklonike žanra tako i one koji se tek upoznaju sa ovom muzikom.
Jasno je da su Teoriju Igre u stanju da izvedu samo iskusni igrači, sa maltene dvodecenijskim iskustvom u igri iza sebe. U konkretnom slučaju, The Roots imaju u rukama gomilu štihova. Preostaje im samo da podignu ulog, jer ništa nije toliko praktično kao dobra teorija.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.