News of the World javljaju kako je Nicole Appleton izjavila da je bila u lošem duševnom stanju kad joj je šef diskografske kuće zabranio da rodi dete Robbiju Williamsu. Neposredno posle pobačaja, bivša All Saint je priznala: “Na kraju svega, nisam mogla da poverujem u to što sam uradila. Htela sam da se ubijem. Robbie je bio oduševljen ulogom budućeg oca. Stavio je ruku na moj stomak i rekao – Ovo će stvorenje da spase moj život".
Robbijev ortak dodaje: „On je u to vreme bio strašno depresivan, uvek pijan ili na drogama. To je jednostavno bilo ono što mu je sve vreme nedostajalo. Nicole mu je povratila veru u život“.
I oduzela, imamo li pravo da dodamo? Nemamo. To je sve
„..Xanax, Vicadin, Oxycontain... Adderall, Codein, Morphine, Opium, Methadone, Monocrabedene, Hydroanoxycodeine, Anolodene, Buprenorphine, Butorphenol, Adderall, Dorel...“ Pesma se ne zove Let Me Entertain You već Good Doctor, i udarni je razbijač s najnovijeg albuma, najvećeg živog solo umetnika-zabavljača s ove strane Atlantika.
Painkilleri i narkotici se pominju otkad postoje top-liste. Setimo se samo melodije/refrena “Nicotine, Valium, Vicodin, Marijuana, Ecstasy and Alcohol...C-c-c-c-c-cocaine...” pesme
Feel Good Hit of the Summer kalifornijskih kamenorezaca Queens of the Stone Age. Ne samo zato što se dobro rimuju, nego i zato jer su ne baš zanemarljiv deo stresne svakodnevnice pop-rock zvezda u pokušaju da bar na trenutak preuzmu kontrolu nad vlastitom sudbinom. Ili da tu svest, u korist kreativne energije, bar na neko vreme potisnu.
Pritisak je, međutim, isuviše velik da bi ga turnejama, vežbama, medijskim i studijskim terminima izdržala izmučena psiha. Kad već publika želi srce a biznismeni dušu, šta onda zvezdi preostaje nego da se u samoći vile s bazenom utopi i pobegne kroz slivnik zajedno s mesečinom?
Robbie Williams je u očima mnogih ljudi (slabo ko na ovoj planeti bez Amerike i pokrajina nije bar čuo za njega) navikana, ali i neprikosnovena veličina. Ne preterano, ali dovoljno daleko od klasičnih medijskih šablona i klišea da nam bude drag i da nam nije mrsko da se nekad jednim, a nekad s oba uva pridružimo armiji vernih obožavalaca.
Njemu nekako uvek lakše gledamo kroz prste, popustljivo i decentno komentarišemo i analiziramo njegove korake. Ukratko rečeno, ne poznajem puno ljudi koji bi njemu poželeli stvarno nešto loše u životu.
Bio je strašno mlad, ali i primetno odudarao kad je ostvario prvi zapaženi uspeh: 16 godina, treće mesto na britanskim listama s boygroup janjičarima Take That (u slobodnom prevodu s engleskog – „vrati stan“), obrada hita Barryja Manilowa Could It Be The Magic.
Od kad ga pamtimo, u nastupima na i izvan bine, reaguje impulsivno, iskreno i pre svega elokventno. I čude i imponuju kreativna snaga i pristup publici, naročito ako imamo na umu da su ga kroz celu karijeru pratile lične tragedije, sukobi s menadžerima, producentima, saradnicima (o tome koliko je njegov bivši ko-kompozitor Guy Chambers ne/zamenjiv moglo bi se naglabati satima: rezultat nerešeno u gostima), bivšim kolegama koji su ga delimično i zbog njegove naivnosti/krivice naglavačke izbacili iz benda, lažnim prijateljima – braći Gallagher, supruzi jednog od braće...
Lik (i djelo) je jedinstven i zanimljiv, i bez obzira na to što se o pevaču i autoru već odavno sve već zna, još uvek možemo o mnogim detaljima, kako iz privatnog, tako i iz muzičkog života, da spekulišemo i nagađamo.
Slušanje novog, po Robijevim rečima prvog ličnog albuma, ujedno je i novi pokušaj da se malo novog svetla, ali i pometnje unese u svet poznatih i p(r)overljivih činjenica.
Robbie Williams ima format i harizmu tinejdžerskog idola, ali i instinkt sedog starca, naročito kad se verbalno rve sa senzacijama žednim novinarima. S druge strane, on je čovek od krvi i mesa, osetljiv i bogat, poput Velikog Getsbija, kome „ ni stroga životna disciplina, ni sve bogatstvo koje je stvorio nisu pomogli da osvoji večnu ljubav voljene Dejzi“.
To ga je pored neosporno velikog izvođačkog talenta, do sad održavalo na vrhu, gde je vazduh mnogo ređi nego kod običnih smrtnika. Robbie Williams: neobični smrtnik.
Robbijev dijaboličan izraz lica na posterima i naslovnim stranicama tinejdžerskih i magazina za ozbiljne/odrasle ljude polako počinje da se pretvara u prokletstvo usamljene zvezde. I na u omotu albuma vidimo slike iznerviranog čoveka u trenerci, bez osmeha. Pre izvesnog vremena, na jednom nemačkom forumu, neko je pitao za značenje izraza Rudebox. Naredni komentar je otkrio da ta reč u prevodu glasi „najgori singl svih vremena“, da je ta kovanica u slobodnoj interpretaciji „zadnjica“ ili, ako imate nešto prljaviju maštu, „polni organ“.
S obzirom na to da je album prvobitno najavljen pod nazivom
1974 (godina Williamsovog rođenja, dve godine stariji od dijamanta iz vrleti Nebraske
Josha Rousea, čiji se tri godine star album zove
1972) i da Williams u poslednje vreme otvoreno govori da sanja dan kad će se osloboditi svog 80 miliona funti teškog ugovora (nedostaju još jedan studijski i jedan koncertni ili kompilatorski /remix album), jasno je da su kompromisi ovog puta bili nešto veći od onih na koje je dosad bio spreman.
Publika će verovatno morati još malo da pričeka na takvo delo. Ili ga, kao što je to slučaj kod jednog, jedinog i neuporedivog Elvisa, nikad neće ni dočekati.
Setimo se nekoliko godina starog sukoba kad je R.W. izjavio da posle pet miliona prodatih albuma svima lično dozvoljava i odobrava besplatno skidanje albuma s interneta. Vest je, kako za medije, tako i za njegove poslodavce, bila više nego šokantna. Verovatno ne i za ljude koji ga bolje poznaju.
Nakon niza preslušavanja i skipovanja, čini se da Williams na ovom albumu ipak neće zadovoljiti očekivanja dvotrećinske većine. Teško se može reći da je Rudebox bilo kakvo razočaranje i da je jedan od glavnih krivaca za podbačaj precenjeni stihopisac i trubadur Stephen Duffy. Nekadašnji pevač Duran Durana i Lillac Timea počinje da se pojavljuje kao autor tek na šestoj od ukupno 17 pesama, i više vremena provodi na postprodukcijskoj klupi za rezervne igrače, nego u samoj igri harmonija i nota.
Ako izuzmemo semplove, čak pet pesama su se već pojavljivale na albumima drugih izvođača. Minimalno pre-pravljeni, maksimalno pre-pisani domaći zadatak, rutinski reinženjering King Of Bongo (Manu Chao), pod izmenjenim nazivom Bongo Bong je pre stejtment/stav, nego iskrena obrada. Dobra strana ove pesme je što će autori verovatno da inkasiraju veće honorare za lošu reprodukciju nego za vlastiti znoj. Loša je što se verovatno radi o (nekom?) lično upućenoj poruci: „They say that I’m a clown / Making too much dirty sound (...) Every monkey’d like to be / In my place instead of me“.
Stvar pomalo vade, ali je i dodatno uvaljuju, Pet Shop Boysi, veterani s či-liders-level potrošnjom duševne šminke i energije. Oni se pojavljuju kao producenti i prateći d bojz u pesmama She's Madonna i We're The Pet Shop Boys. Napomenimo da je druga pesma obrada obrade, prilično oglodana jabuka originalne kruške njujorškog elektro-pop projekta iz retorte – My Robot Frienda.
Ne gubimo reči u analizi autorskog ili reprodukcijskog pečata. Toga jednostavno nema: kako na prethodnim, tako ni na poslednje četiri, hm, originalne pesme (The 80s, The 90s, Summer Time i Dickhead). Nije jasno koliko je kazaljku u smislu pozitivnog letnjeg vremena mogao da pomeri ni skoro pa kućni Madonin producent William Orbit na Summer Time. Možda bi Jacques Lu Cont, nagađam, bio srećnije ruke.
Ono što na ovom ostvarenju definitivno nedostaje su nepatvoreni, čistokrvni hitovi, nosači i potporne grede proteklih albuma, koji nikad nisu savršeno funkcionisali u celini ali su ipak sadržavali nezaboravne pesme, himne koje znaju i oni koji Robija ne vole (baš nešto), ali cene iz potaje. Od navijačkih evergrina tipa Angels, Rock DJ,Feel ili Supreme ni trunke, ni traga - samo malo glasa.
Pozitivan izuzetak je pre svih elektrificirana klupska, ali ne i stadionska Lovelight. Diskoteke bi mogle u nekom razbucanom remixu da koriste ovu pesmu kao municiju za čekanje kraja duge zimske noći, ali i sledećeg Robbijevog albuma.
Već nekoliko godina unazad limeni orkestri na
Oktoberfestu pijanu publiku bacaju u delirijum upravo obradama Robbijevih hitova. Teško da će sada naći neki novi hit na ovom albumu.
Vrlo su male šanse, dakle, da se ovaj album plasira u ligu šampiona. Po svoj prilici, mnogim likovima u industriji bilo bi daleko lakše i isplativije da Williamsa (ako ste primetili, u ovoj recenziji naizmenice koristim reči Robbie i Williams) isprate u večna rock and roll lovišta. Na mrtvacima se bolje zarađuje, a imaju i manje prohteve. S druge strane, Robbie trenutno sedi sam u svojoj vili u LA. Leče ga najskuplji holivudski psihijatri. Oni ga i mentalno spremaju za predstojeću turneju.
Dijagnoza, još jedna od nekoliko omiljenih pop/rock tema (setimo se nezaboravnih stihova „Umjesto atomske bombe, mogli ste pronaći lijek, da proživim svoj vijek“ iz pesme Saznao sam dijagnozu i nezaboravne interpretacije pokojnog Serđa Blažića), na Rudeboxu se zove Keep on (Backin Vocals Lily Allen), i glasi: „I love my Mum and I love my Dad 7 The Love and the love I ve had / So much love it s driving me mad“.
Komentari
-
marijana (gost)
| 20.05.2008. 19.08.35
odlican tekst!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.