The Lemonheads

MARKO: Koji ti je omiljeni album Lemonheads?

NENAD: Recimo Lovey (1990), mada je verovatno prošla decenija kako nisam slušao Lemonheads, otprilike od vremena od kog Dando više dobija publicitet zbog problematičnog životnog stila nego zbog muzike.

MARKO: Meni je najdraži Car Button Cloth (1996) – to je već iz vremena o kojem govoriš. Jesen Dandove Lemonheads karijere i preslatka If I Could Talk I’d Tell You. Taj album – na čelu sa tom pesmom - i gromada Rudderless (sa It’s a Shame about Ray) – precizno, njen završetak (Ship without a rudder’s like a ship without a rudder’s like a ship itd.) - nadilaze pomirljivi zaključak da su The Lemonheads zgodan bend i komuniciraju. Mislim, sa mnom, i to ne na samo na nivou površnog prepoznavanja, nego i na nivou... prilično dirljivog potvrđivanja. Znaš, otprilike, na šta mislim?

NENAD: Mislim da je zaključak iz tvog izlaganja da su Lemonheads bili omiljen bend kod ne tako brojne publike sa nežnim srdašcima sklonim introspekciji (triperaši, padavičari, zaludnici - kako bi to rekao običan svet). Međutim, razvoj Lemonheads je u vreme gašenja grunge pomodarstva opasno mirisao na sveamerički, masovniji uspeh, ali to se nije desilo. Čini mi se da je to zapravo bilo proleće njegove karijere iz koga je Dando uleteo u deceniju dug letnji san prekinut pokušajem solo karijere i da sada zapravo startuje jesen Lemonheadsa. Povratnički album o kome pričamo nosi više zrelosti i dublje melanholije nego pre, ali i više svetlosti i sunca. Baš kao i naša ovogodišnja osunčana jesen.

MARKO: Vidiš, a prema mojoj pesničkoj slici, ovaj novi album mu dođe zima. I to ne naročito romantična. Hladan i tvrd, donosi zimnicu spremljenu od prvoloptaškog Lemonheads zvuka, ali mahom bez topline i ubedljivosti ranijih radova. Naravno, tvoja žaoka sa početka prethodne replike neće proći bez komentara, ne brini. Naime, I know you are, but what am I? Ili, u slobodnom prevodu: vidi ko mi kaže! Ovde je tema The Lemonheads: The Lemonheads, ne Jesen u mom gradu.

NENAD: Okanimo se pesničkih slika i peckanja: pričamo o jednom od brojnih ovogodišnjih comeback albuma, kojima po pravilu fali nekadašnja srčanost grupe/soliste. Lemonheads tu nisu izuzetak, ali bih ipak blagonaklono posmatrao ovaj album. Dandove nove pesme pokazuju da se čovek oseća samopouzdanije, a ta ušuškanost i kretanje po poznatom terenu će kod dosta slušalaca izmamiti reakciju tipa "o, ne, opet ovaj, isti je kao pre". No, to je već problem njegove današnje publike: da li je to neki deo odavno razbijene zajednice američkog alternativnog rocka ili bezlična MTV masa? Ja mislim da nije isti, samo nastupa sa većom sigurnošću u pisanju pesama, tako da ni za jednu ne možeš reći da se previše izdvaja od ostalih, ali opet nijedna nije filer. Npr. žustra Black Gown bi bez po muke ušla na bilo koji prethodni album grupe, dok mi najprijatniji utisak ostavlja Poughkeepsie, verovatno zbog citiranja stiha iz Stones klasika Sway, kao i štimunga cele ploče koji podseća na taj zrelo-dekadentni pristup muzici koji su Stonesi patentirali početkom sedamdesetih.

MARKO: Hm, mene više podseća na nešto što ne znam ko je patentirao, ali čega nisam ljubitelj: preteranu poslovnost u stvaranju rock muzike. Dobro, The Lemonheads nikad nisu bili čvrsta postava (prema, kaže, “konzervativnoj proceni” iz oficijelne biografije benda, kroz Lemonheads je prodefilovalo minimum deset basist(kinj)a i bar dvanaest bubnjara), i to je okej. Ali ovo sad je baš konfuzija. Sada su The Lemonheads, pored Danda, dvojica nekadašnjih članova sastava The Descendents. Isti tekst upućuje na Descendents ne bi li se naslutio zvuk novog albuma. Ali kad odeš u galeriju na istom sajtu, ti ljudi jedva da se pojavljuju. Nikako da dođu na red od Dandove supermodel gospođe Elisabeth Moses koja krasi i front cover Dandovog (kvalitetnog) solo albuma Baby I’m Bored (2003). Zašto i ovo nije solo album? Zato što su to Lemonheads! Koji Lemonheads? Pa Lemonheads - čak i dve pesme koje je potpisao samo ex-Descendent Bill Stevenson su Lemonheads ziceri! Dobro, Stones, okej. Tu je i Tom Morgan, Dandov saradnik sa Car Button Cloth i Baby I’m Bored, sa kojim je Dando napisao najubedljiviju numeru na novom albumu Baby’s Home – ljubavni komad sa pucanjem i pevanjem (i mlaćenjem kamenom u glavu pride). Ali zaista, ko je publika za ovaj album? Tu nemam neku veliku dilemu – rekao bih, (gotovo) isključivo stari znanci. Da se poslužim tvojom formulacijom – deo odavno razbijene zajednice američkog alternativnog rocka. Kao, evo novih Lemonheads, istih kao stari Lemonheads. Jao da, a tu je i J Mascis, koji (srećom, u samo dve pesme) gnječi gitaru kao da sutra nikada neće osvanuti. Album čak ne zvuči ni kao da su se momci dobro zabavljali dok je autopilot obavljao posao.

NENAD: Da privodimo priču kraju. Ako su stari znanci publika ove ploče, kako to da ti se album nije dopao? Amerika je izgrađena na pragmatizmu i tu, ako je nekad i bio, "poslovni" Dando nije izuzetak. Ako ti je do konfuzije, nju možemo povećati zapažanjem da na svom, za sada poslednjem albumu sami Descendents na momente zvuče kao Bad Religion. Mogli bi ovako do sutra da se rasplinjavamo, ali ova ploča nije tako grdna: sigurno je da neće imati značaj najpoznatijih Lemonheads albuma, ali će ostati zapamćena kao jedna od mnogih prijatnih jedinica gorepomenute scene. Grubijani bi rekli "niti smrdi niti miriše", a ja bih to zamenio sa "nebitno, ali u redu".

MARKO: Da privodimo. Možda nisam bio precizan kada sam pomenuo publiku – možda je trebalo da kažem “jedini koje će za ovo izdanje uopšte biti briga”. Sad, kako će ih se dojmiti i šta će sa njim raditi – druga je stvar. Možda je Amerika izgrađena na pragmatizmu, ali američka alternativa osamdesetih i devedesetih (uglavnom) nije – bar ne na ovakvom. Imaju li bendovi sa te scene koji ranije nisu bili izrazito pragmatični (dakle nisu bili, recimo, Sonic Youth) pravo da takvi postanu? Naravno. To čak nije ni kvalitativni sud – da je neko pragmatičan. I da, ta priča koja je bila u jeku 1991. može se doveka dopričavati. Ako ti kažem da pravljenje muzak verzije sopstvenog zvuka nije nikakvo dopričavanje već šuplje prepričavanje, sam ću se osećati kao grubijan: ovaj album nije bez šarma. Držim, međutim, da ne bi bio puno lošiji da uopšte nije snimljen. U to ime, loš policajac se odjavljuje uz ocenu 4, ali ne pre sledećeg trejlera: šta biste učinili da dođete do albuma na kojem se estetika Nirvane dostojno nastavlja? Tri čoveka. Pregršt dobrih uticaja. Istinsko raspričavanje pomenute priče ali kroz besprekorno svežu energiju. Monstrous: Mother Nature’s Slaves. Uskoro na Popboksu!

NENAD: 1. Ovaj album ne bi bio ni bolji ni lošiji da nije snimljen, već ne bi ni postojao.

2. Muzak estetika je potcenjena, no album o kom pričamo u svakom slučaju nije muzak.