Kroz sve šanse i nedaće sa kojima se suočavao, Exit se mudro klonio idealizma, što je možda i ključ njegovog uspeha
Orijentacija Exita ka Zapadu oduvek je bila jasna, a vremenom se i Zapad veoma zainteresovao za Exit. Prisustvo ključnih stranih medija na Exitu 04 bilo je značajno, a prednjačio je MTV, koji je povezao sve veću muzičku relevantnost festivala s njegovom društvenom angažovanošću – već uveliko smeštenom u pozadinski plan, ali uvek prisutnom – kroz kampanju protiv trgovine ljudima.
Na Exitu 05 već je bio i BBC, sa živim uključenjima s festivala. Nastupili su Apocalyptica, Garbage, Ian Brown, Slayer, Underworld, Carl Cox, 2 Many DJ’s, The White Stripes... Ovi poslednji su, praktično, označili prelomni momenat u razvoju Exita. Iako je i prethodnih godina na festivalu nastupio niz popularnih, značajnih, širom sveta traženih i aktuelnih izvođača, Stripesi su bili prvi koji su u trenutku nastupa bili na vrhuncu svega toga odjednom; nakon njihovog dolaska apetiti posetilaca su značajno porasli.
Loše vremenske prilike na festivalima na otvorenom često su romantične, ali u maratonskoj kišurini koja je ozbiljno dovela u pitanje nastup Garbagea nije bilo puno romantike. Oni koji su, uprkos veoma surovim uslovima, ipak ostali do duboko u noć i dočekali nastup Garbagea, zakazan za znatno raniji sat, imali su, pak, priliku da čuju jedan od najprofesionalnijih nastupa koje Exit pamti. Repertoarski i izvođački standardi festivala su rasli; za to vreme, rasle su i političke implikacije i komplikacije.
Prethodnih godina teško zamisliva situacija – da se festival održava u gradu u kom su na vlasti upravo on(akv)i protiv kojih i kakvih su se organizatori, izvođači i posetioci bunili kada je Exit bio u povoju – zadala je puno glavobolje organizatorima i NGO dušebrižnicima, ali – što zbog dovoljne snalažljivosti svih koji su se o nečemu zaista pitali, uključujući i samu gradonačelnicu i ekipu joj, što zbog same inercije festivala kao već razrađene mašinerije koju pokreću velika zabava i ništa manji novac – publika zapravo nije puno trpela.
Zbog pretnje bombaškim napadima odustalo se od planirane antiratne poruke koju je, ispostavilo se, uprkos regionalnom, pa i globalnom karakteru festivala, još bilo preteško sročiti tako da znači išta konkretno a da neko negde zbog toga ne poželi da na Đavi nešto i/ili neko odleti u vazduh, ili bar uputi dovoljno ozbiljnu pretnju da bi do toga došlo. Nije, dakle, bilo artikulisanog odavanja počasti žrtvama, ali, opet, svega ostalog, tj. onoga zbog čega ljudi u prvom redu i dolaze na festival – jeste.
Problem sa već podrazumevajućom političkom dimenzijom Exita – ili, preciznije, Exitom kao političkim objektom, a u izvesnoj meri i subjektom – rešen je tako da verovatno niko nije bio u potpunosti zadovoljan, što će reći – na valjda jedini mogući način: kompromisom s prioritetima na pravom mestu. Ukoliko je do tada i postojala sumnja da je Exit odrastao, snalaženje – možda pomalo nezgrapno, ali uspešno – u ovim, veoma nezgodnim prilikama, pokazalo je da bezmalo nikakve političke okolnosti koje su još uopšte moguće nemaju ozbiljnije šanse protiv organizatora rešenih da ozbiljno posluju, i desetina hiljada posetilaca rešenih da se zabave.
Ono što su prethodne godine za Exit bili The White Stripes – bend na vrhuncu globalne aktuelnosti – 2006. su bili Škoti Franz Ferdinand. Mnogobrojni fanovi iz Srbije i regiona konačno su se sreli s Morrisseyjem, koga ne baš predusretljiv izbor pesama, orijentisan pretežno na novije solo radove, nije sprečio da oduševi publiku. (Neki bi, doduše, rekli da on nije ni morao da peva da bi kod fanova izazvao efekat.)
Ipak, u jakoj konkurenciji Ferdinanda i Morrisseyja, te Culta, Cardigansa, Pet Shop Boysa... ovog puta je na glavnoj bini trijumfovao – Billy Idol. Vremešni mladić s nemirnom usnom okupio je, naime, gotovo 50.000 posetilaca ispred glavne bine, što je najverovatnije najviše iznenadilo njega samog.
U Dance Areni nastupili, između ostalih, Dave Clarke, Derrick May, Eric Prydz i Hernan Cattaneo.
Za medijski zanimljive nemuzičke sadržaje vezane za festival između Exita 06 i 07 pobrinuli su sami čelnici festivala. Dušan Kovačević, jedan od osnivača, optužio je ostale da su "kidnapovali" manifestaciju, tražeći pola miliona evra odštete.
Nedugo potom, od domaćeg organizatorskog giganta Komune stigla je ponuda o preuzimanju lavovskog dela tehničke strane festivala, koju je Exitov tim glatko odbio, nazivajući je "besmislenom i nepristojnom". Spor između Kovačevića i ostatka ekipe ubrzo je napustio fokus javnosti, i stvar je utihnula.
Exit 07 obeležilo je neobično malo prisustvo gitara, što je donekle ublažio Rober Plant, koji je u nastup s pratećom grupom Strange Sensation uključio i verzije pesama Led Zeppelina, koje ne mogu da omanu – ni u kafani, a nekmoli na Exitu. Ostale zvezde glavne bine bile su pretežno reperski orijentisane, što je u skladu sa interesovanjima velikog dela domaće publike, kao i činjenicom da se hip hop već tada iskristalisao kao perspektivna grana domaćeg pop mejnstrima.
Main Stage su, tako, pohodili Snoop Dogg, Wu-Tang Clan i Beastie Boys. Ostatak centralne ponude činili su, između ostalih, plesni kolektiv Basement Jaxx, atraktivna brazilska novotarija Cansei de Ser Sexy, kao i u Srbiji uvek toplo pozdravljani The Prodigy - koji će, evo, ove godine nastupiti na istom mestu.
Među izvođačima u Dance Areni bili su Richie Hawtin, Danny Tenaglia i Dee Face.
Uprkos rekordnom broju poseta – gotovo 200.000 – i impresivnom broju gostiju iz inostranstva, od kojih su mnogi potegli na Exit iz zemlje festivala – Ujedinjenog Kraljevstva – teško je oteti se utisku da je pretprošlogodišnja epizoda predstavljala malo zatišje u evoluciji, bar kad je aktuelnost i raznovrsnost ponude u pitanju. Uprkos tome, Exit je ovenčan titulom najboljeg nebritanskog festivala, koju, prema glasanju publike, dodeljuje organizacija UK Festival Awards.
Prošle godine, stilska ravnoteža koju je Exit 2004. blago poljuljao ponovo je uspostavljena. Sex Pistols, Paul Weller, Ministry, Primal Scream, Gossip... Za skoro svakog po bar nešto (osim za one koji su čvrsto odlučili da je Exit bez veze sve dok ne dođe Radiohead).
Među izvođačima se, nažalost, nije našla Björk, čije bi gostovanje bilo sasvim izvesno da na koncertu u Tokiju nije našla za shodno da se oduševi samoproglašenjem nezavisnosti Kosova. Organizatori su mudro procenili da ne postoji količina kontrole štete koja bi učinila nastup pevačice lagodnim, pa ni sasvim bezbednim – ni za nju, ni za publiku, ni za javnost koja, naravno, nema nameru da se upušta u detalje kao što je kvalitet numere Declare Independence, koju je Björk na tom koncertu, eto, posvetila Kosovu (a u pitanju je jedna od njenih najboljih pesama). Baš kao što ni Björk, nažalost, po svoj prilici nije našla za shodno da se detaljnije obavesti o situaciji pre nego što je s Japancima podelila svoje ushićenje zbog vesti s Balkana.
Ali, tako mu je to. Da nije bilo političkih problema, festival verovatno ne bi ni nastao; da nije bilo svesti o političkoj i ekonomskoj realnosti, koja je često nalagala poteze kakvi bi se u laboratorijskim uslovima dali okarakterisati kao sporni, a u praksi su stvar najčešće dobre procene odnosa štete i koristi – pitanje je da li bi festival uopšte opstao.
Moguće je da bi, ali svakako ne bi bio ovo što je danas.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari