Svaka skromnost bi bila lažna
Mesto: Stadion Maksimir, Zagreb
Vreme: Nedelja, 9. avgust 2009.
Organizacija: Live Nation/Lupa Promotion
Predgrupe: The Hours, Snow Patrol
Vremena se menjaju, u rock’n’rollu a i inače. U svoje vreme, recimo, najbolje namere Johna Lennona nisu baš često dočekivane na tupu oštricu loše – ili nikako - proračunatog sarkazma. Danas je, međutim, mrzeti Bona jedna od najpomodnijih stvari na svetu.
No, sam volumen ovog benda, jednog od poslednjih Najvećih, čini ga praktično nedodirljivim za uskoglava poimanja i sitne prezire. Oko dva zagrebačka sata zvuka, slike i svetla, sa izdašnim predstavljanjem veoma dobrog ovogodišnjeg albuma No Line on the Horizon, ali bez zakidanja na klasicima, jednostavno pružaju previše uzbudljivosti i, da prostite, lepote da bi uopšte bilo suvislo duže razmišljati o takvim stvarima dok koncert traje.
Svaka skromnost koja bi 2009. godine mogla da dođe od U2 morala bi biti lažna; pitanje je samo - koliko elegantno je bend u stanju da nosi sopstvene gabarite. Odgovor je – prilično elegantno, sa dozom teatralnosti koja mu sasvim priliči, i toplinom koja teško može biti išta drugo do potpuno autentična. Ovakve pesme, čija je široka komunikativnost duboko lišena prećutnog poziva „hajde da zajedno budemo glupi“, jednostavno su previše moćne da bi ih mogli sačiniti foliranti.
Koncert U2 je, pored svega ostalog, lepa prilika da se zaviri u unutrašnju dinamiku grupe. Pogled izbliza osvetljava gotovo stidljiv dečački šarm Larryja Mullena Jr-a i modno svesnu uobraženost naočitog Adama Claytona. Iza Bonovog frontmenskog majstorstva na mahove se da osmotriti neposredna vedrina u komunikaciji sa starim prijateljima. Ekonomičnost i inventivnost Edgeovog sviranja vredi pomno proučavati, a njegov malecki headset mikrofon jedna je od najznačajnijih stavki u čitavoj impozantnoj skalameriji turneje 360°: Diskretno, a obilno pripevavanje samozatajnog gitariste daje zvučnoj slici čitavu jednu dimenziju punoće.
Posebnu poslasticu čine kratki omaži uzorima – od Unchained Melody, preko Beatlesa, do Clasha i Ramonesa. „Rock, rock, rock’n’roll high school“... Bilo bi zanimljivo videti Bonovog trenutno najuspešnijeg učenika Thoma Yorkea kako radi nešto slično. Svakako bi zvučalo bolje nego mini-U2 Snow Patrol.
Nije bilo puno konkretne politike – pogotovo ne lokalne. Istina, prilikom nabrajanja nekih od gradova zastupljenih na koncertu, Bono je propustio da pomene jedan poprilično veliki, svega nekoliko stotina kilometara istočno od Maksimira, ali je zato One posvetio „svima u ovom regionu čija su topla srca slomile hladne ideje“.
Nedugo nakon One došla je, u akustičnoj varijanti, i njena krhka bliznakinja Stay (Faraway, So Close!).
Neka pametnome bude dosta.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari