MOUSE ON MARS
Varcharz
Šta ovaj dizeldorfski duo ima da nam ponudi nakon 12 godina aktivnog bavljenja progresivnom elektronikom? Muzika koju Mouse On Mars ispostavljaju na svom poslednjem izdanju je sirova, divlja, amorfna i teško uhvatljiva
Album Varcharz zahteva više slušanja da bi se na njemu čulo nešto više od čisto zvučnog napada koji isprva nudi. Međutim, i posle tih nekoliko slušanja, ne ostavlja nas baš oduševljenim. Uprkos tome, Varcharz zaslužuje pažnju, jer poseduje kvalitet kojim malo koje izdanje može da se pohvali u poslednje vreme - ekstremnost u izrazu.
Nije neprimereno što se ovo izdanje u Americi pojavilo na etiketi Ipecac Mike Pattona, koja se vodi sloganom „Making People Sick Since 1999!“. Jer, zaista,
Varcharz često jedinu svrhu nalazi u tome da bude - naporan za slušanje! Šta drugo i reći za izdanje na kojem ima numera koje zvuče kao da su nastale u nekakvoj fiktivnoj saradnji Slayera i Autechre, bez preterivanja. Ali u vremenu kada je podilaženje ukusu
alternativnog mediokriteta zvezda vodilja mnogih nezavisnih kuća, filozofija Ipecaca nikako nije za osudu.
Mouse On Mars su se sa tendencijama koje gaje (slučajno baš) od 1999. i singla
Distroia, na Pattonovoj etiketi verovatno konačno osetili kao kod svoje kuće.
Jan St. Werner i Andi Toma imaju dara za stvaranje jako živih slika elektronskim sredstvima. Njihova muzika je uvek zvučala dinamično, kao da je uživo odsvirana i nekako specifično ljudska. Na novom albumu se oseća autentični Mouse On Mars vibe, ali je akcenat ovog puta ipak stavljen na određenu sirovost muzičke izvedbe, kao da je namera bila da se mašine nateraju da zvuče kao rock ili pak metal bend. Numere rangiraju od prijatnih Hi Finilin i Retphase, preko head-nodding I Go Ego Why Go We Go i Inocular, do head-banging Chartnok i Duul, da bi album završila verovatno najekstremnija numera koju Mouse On Mars do sada proizveli – One Day Not Today.
Kako su Mouse On Mars od jednog poletnog, dopadljivog (ali nikako naivnog) zvuka koji su gajili tokom 90-ih stigli do sadašnjih haosom inspirisanih ambicija za mene će ostati tajna. Možda su se našli izgubljeni u nezaustavljivoj mašini proizvodnje i unapređivanja elektronskih muzičkih alata (u kojoj se, realno, malo ko snašao), pa su izlaz našli u agresivnim kreacijama, koje možda izražavaju bes zbog neslobode koju beskrajne mogućnosti modernih sredstava paradoksalno nameću.
Ali to bi bilo preterano filozofiranje na ovu temu. Možda im je jednostavno dosadio estetski sistem koji su izgradili na ranijim izdanjima (koja sadrže i neke od najsvetlijih tačaka elektronske muzike 90-ih) i kao svaki ozbiljni umetnik shvatili da je vreme za promenu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.