Prva dva filma su mi se nekako nametnula sama od sebe. Za treći sam morao naglas da se pitam: šta me to, pored ciganske alhemije i kosovskog egzistencijalizma, trenutno najviše intrigira? Odgovor je bio vrlo jednostavan: sprski aforizmi
Rođen u Leskovcu, odrastao u Beogradu, diplomirao masmediologiju u Kanadi. Pet godina je radio kao novinar u beogradskom predstavništvu agencije Frans pres. Sa kamerom je, kaže, počeo da se igra sasvim slučajno: “Valjda sam hteo da vidim kakav je osećaj spojiti dva kadra...” Imao je sreće i pameti da mu ta igra ubrzo postane poziv. Nekako u isto vreme kada mu se smučilo novinarstvo, otvorio mu se film. Spontano.
"Lepa Dijana" |
Pretty Diana – dokumentarni film o Romima sa Čukaričke padine koji stare dijane adaptiraju u vozila za prikupljanje starog papira i kartona– počinje da niže međunarodna priznanja. Film nastao po principu uradi sam prikazan je na preko 40 festivala (od Argentine i Jermenije do Kosova i Burkine Faso); na sedam je osvojio nagrade. Emitovan je na osam nacionalnih televizija (Italija, Švedska, Belgija, Nemačka, Letonija, BiH, Slovenija, Makedonija), ušao je u nastavni program studija vizuelne antropologije (u Austriji i Kanadi), posle projekcija na Svetskom socijalnom forumu u brazilskom gradu Porto Alegreu (godišnjem skupu alterglobalista) kopije odlaze u pravcu Trećeg sveta tako da im i sam autor gubi trag.
Zanimljivo je da je
Boris Mitić sa ovim filmom, pre svih međunarodnih uspeha, konkurisao za Beogradski festival kratkometražnog i dokumentarnog filma i bio odbijen! Da ga nije prihvatio i pomogao mu Amsterdamski festival (najznačajniji festival dokumentarnog filma), Mitić za ovu
kulturnu sredinu, koja se sada kiti njegovim uspesima, najverovatnije ne bi postojao.
Mitić je samouk, nije proizvod ovdašnjih škola i nije član zaraćenih filmskih klanova koji se glože oko fondova. Uprkos tome, ili upravo zbog toga, Mitić se sam izborio za svoj prostor.
"Afokalipsa sada" |
“Na okruglom stolu o srpskoj kinematografiji održanom na Festivalu centralnog i istočnoevropskog filma u Visbadenu Pretty Diana je uzimana za primer kako se može. A uspeh tog filma je, u stvari, izuzetak: splet srećnih okolnosti, harizme glavnih junaka, spontanog snimanja, dobrog marketinga”, kaže Mitić za Popboks. Nedavno je festivalski život započeo i njegov drugi film UNMIK Titanik (isečak iz života poslednjih Srba u Prištini), a autor se uveliko priprema i za snimanje trećeg – Afokalipsa sada – čiji će junaci biti srpski aforističari.
Razgovor za Popboks zamišljen je kao uputstvo mladim autorima, ali smo se neminovno dotakli i nekih usputnih tema.
POPBOKS: Bio si ozbiljan novinar, ali si skoro preko noći digao ruke od novinarstva i posvetio se filmu. Kako je do toga došlo?
MITIĆ: Pazario sam kameru, i to ne onu najjeftiniju, ne znajući ni sam zašto. Instalirao program za montažu... I zarazio se. Prvog dana sam snimao pokućstvo, drugog zalazak sunca, trećeg raskrsnicu s prozora. Naučio sam sve dugmiće, ali mi je nedostajalo nešto živo. Tako sam se opredelio za dijančerose iz svog komšiluka. Redovno su me preticali na povratku sa posla – s desne strane i na najvećoj uzbrdici. Landara pepsi-flaša sa gorivom, trese se ogoljeni motor, muž i žena se svađaju za volanom, pozadi klinci... Jednog dana sam ih pratio, otišao biciklom do naselja, svima dao điro, upoznao ih redom. Nekoliko nedelja kasnije hteli smo da se slikamo za uspomenu. Kako nisam imao foto-aparat, poneo sam kameru. “Aj' i mene, aj' i mog sina, vidi kuću, gle dijanu”... Materijal se gomilao, ja ga pakovao u kompjuter, izmontirao onako instinktivno, zezanja radi. I ta 45-minutna verzija je obišla ceo svet, od najvećeg festivala dokumentarnog filma u Amsterdamu (gde je premijerno prikazana), do Argentine i Jermenije, preko Burkine Faso i Tirane do Severnog pola.
Kad si odlučio da napustiš novinarstvo i u potpunosti se posvetiš filmu?
Otkaz u Frans presu dao sam posle napada na Kosovu prošlog marta. U tom trenutku nisam imao alternativu, ali mi se novinarstvo jednostavno zgadilo. Kada se zasitiš skitanja po bogatoj nam državi i upoznavanja glavnih joj antagonista, od novinarstva ti ostaju samo robotska rutina, ideološka autocenzura i lešinarski duh. Dokumentarni film je sušta suprotnost – tamo sam i pobegao.Na moju sreću, Dijana je počela da se probija po festivalima i stranim televizijama. Za drugi film – UNMIK Titanik – dobio sam finansijsku podršku od Amsterdamskog festivala. Sada živim samo od dokumentaraca.
"UNMIK Titanik"
|
UNMIK Titanik je snimljen 31. decembra 2003. u Prištini.
Dosadili su mi novogodišnji provodi u Beogradu i otišao sam sa kamerom u Prištinu. Hteo sam da snimim neke paradoksalne kadrove tamošnjeg dočeka i slučajno sam upao u zgradu YU programa, gde su četiri godine praktično u kućnom pritvoru živeli poslednji prištinski Srbi. Tu sam snimio ceo film za jednu noć. U stvari, epilog – spaljena zgrada i isti junaci u izbegličkom centru –snimljen je posle 17. marta prošle godine.
Čime se rukovodiš pri izboru tema?
Prva dva filma su mi se nekako nametnula sama od sebe. Za treći sam morao naglas da se pitam: šta me to, pored ciganske alhemije i kosovskog egzistencijalizma, trenutno najviše intrigira? Odgovor je bio vrlo jednostavan: sprski aforizmi. Naši aforizmi su stvarno za nekoliko klasa ispred drugih.
Jedna od tajni tvojih dosadašnjih uspeha je i u vrlo delotvornom marketingu. Kakvu strategiju si primenjivao ?
Na festivalima te niko ne pita koliki ti je budžet za ovo ili ono, gledaju se samo gotovi proizvodi, a u situaciji si da se nadmećeš sa najvećim svetskim produkcijama. Zato nemaš izbora, moraš da se igraš ozbiljnih igrača. Sa sjajnim dizajnerom
Acom Stevanovićem napravio sam ozbiljan veb sajt, profesionalne vizitke, postere filmskog formata sa holivudskim fontovima, nekoliko vrsta flajera u nestandardnom formatu, atraktivne fotografije iz filmova, primamljive i lako pamtive slogane i podnaslove, video, CD i DVD izdanja.
Razradio si, čini se, i vrlo efikasan način komunikacije sa medijima?
Ne može autor da očekuje da ga mediji jure i raspituju se za njega, barem ne u početku. Zato za svaku veliku vest o svojim filmovima uredno spremim profi saopštenje koje prosledim svim medijima, a svako ko se dodatno zainteresuje dobije još poneku ekskluzivnu informaciju pride. I to stvarno funkcioniše. Vesti o Dribbling Picturesu objavljuju se od Kurira do Vremena, od B92 do RTS-a, od Vranjskih novina do Popboksa. Istovremeno se trudim da iskoristim trenutak i podignem nivo prisustva dokumentaraca na našem tržištu: dovodim i predlažem gomilu stranih autora našim TV i bioskopskim urednicima, svoje filmove sam nedavno izdao na ozbiljno spakovanim DVD izdanjima, tu su ponude za redovno prikazivanje u bioskopima (Dom omladine, ART bioskop, Kusturičino filmsko selo). Sve je to sjajno za dokumentarni film uopšte.
Kako se dolazi do stranih festivala?
Prvi korak je pravljenje spiskova festivala, najčešće preko interneta. Sledi detaljna analiza svakog festivala ponaosob u potrazi za odgovarajućim kriterijumima za dati film – neki su tehničke, neki tematske prirode. Ne može svaki film da ide na bilo koji festival. Dijana, na primer, ima sreću da može da se prikazuje i na festivalima o ljudskim pravima, urbanizmu, kreativnosti, na alterglobalističkim forumima. Danas postoji toliko festivala da svaki mora precizno da se odredi po nekoj tematici. Upoznati ih sve je mukotrpan, ali veoma isplativ posao.
Šta je međufaza između tog upoznavanja i učestvovanja?
Posle odabira festivala, ide PTT. Profi pakovanje za početak – kod nas u pošti ima vrlo praktičnih koverti sa puckavcem – skockaš sve što imaš od materijala, plus razglednicu starog Beograda sa nekom malom odgovarajućom foricom – ako šalješ Brazilcima, onda o fudbalu, ako su Italijani, onda o švalerkama, ako je proleće, onda o trešnjama... Dalje, i u elektronskoj komunikaciji uvek ostavljaš neki lični pečat. Mene svi upoznaju preko tih e-mail zajebancija i kad se pojavim na nekom festivalu, dočekuju me kao nekog starog prijatelja. Ja im naravno ne ostanem dužan – ponesem rakije, čokoladica, srpskog etno-arta: glinene ćirilične azbuke, cvetne portrete srpskih seljaka i sl. Sad, na primer, na festival Politički nekorektnog filma u Ljubljani nosim dve kile srpskih politički nekorektnih NEGRO bombona. Na festivale nosim USB hard-disk i DJ-išem cigansku muziku. Uvek sam pretrpan kopijama svog filma, koje delim šakom i kapom. Retko ko to radi, a upravo to je suština. Gledati filmove, pokazati svoj, upoznati ljude. Posle svakog festivala budem pozvan na dva-tri nova, a o profesionalnim kontaktima da i ne govorim.
|
Po kom principu si birao muziku za filmove?
U Dijani sam koristio četiri pesme iz svoje mp3 kolekcije koje su u sebi imale reč Dijana, kako bih podvukao različite faze u pravljenju ciganske dijane – punk za razbijanje, Michaela Jacksona za varenje, Paula Anku za farbanje, narodnjak za trku na autoputu. Posle sam se dosta namučio dok nisam iščistio autorska prava, ali je i tu bilo zanimljivosti. Jedne noći me je telefonom pozvao Grant Hart, legendarni pevač Husker Du i autor jedne od korišćenih pesama, da blagoslovi film. Na kraju smo se dogovorili i da ponovo dođe da svira u Beogradu. Ibru Mangafića, autora kultnog folk-hita Dijana, ljubavi, jedva sam pronašao u Sarajevu, ali smo se posle lako i džekovski sporazumeli.
U UNMIK Titaniku koristio si Poslednji balkanski tango Borisa Kovača.
Rekao sam mu da bez te muzike nema ni filma. Pristao je i uputio me na svog izdavača Piranha Records iz Berlina, kojima sam isplatio odgovarajuća prava. Naravno, i do njih sam svratio tokom jednog festivala u Berlinu i ostavio im kopije svojih filmova. Dopali su im se do te mere da sada žele da i zvanično izdaju trubačku obradu teme Titanik od Celine Dion u izvođenju Bobana Markovića, koju sam koristio na početku i kraju filma. Tražili su takođe i da napravim video spot sa dijanama za jednu pesmu sa novog Bobanovog albuma, koji će uskoro objaviti.
Da li si razmišljao o originalnoj muzici? Koga bi angažovao za tako nešto?
U mom slučaju sve je krenulo nekako instinktivno, uz puno avantura, ali bih ipak voleo i svima savetovao da za film rade originalnu muziku. Imamo sjajnih kompozitora, vrlo pristupačnih i prilagodljivih. Za novi dokumentarac o aforizmima probaću da angažujem Lajka Felixa za muziku, i Beogradski sindikat za komponovanje završne hip-hop teme sa aforističarskim tekstovima.
Pošto učestvuješ na međunarodnim festivalima, imaš privilegiju da apsolviraš kretanja u filmskoj produkciji širom sveta. Kakve teme dominiraju?
U Visbadenu sam se, na primer, nagledao filmova sa posttranzicionom tematikom... I onih čija je estetika kao da su snimljeni tridesetih godina prošlog veka. Poseban utisak na mene ostavili su ruski filmovi – sporiji su, više filozofski, podstiču na razmišljanje. Međutim, kada ih gledaš 20 zaredom, registruješ školsku istančanost stila, ali i to da su manje-više svi urađeni po istom kalupu. Priče iz istočne Evrope su i dalje znatno zanimljivije od onih iz zapadne – to diktiraju životne situacije – ali se filmovi koji ih pričaju po estetici uglavnom drže nekih ustaljenih standarda.
Koliko su kriterijumi na Beogradskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma u skladu sa internacionalnim?
Ovde postoji tradicija da se forsiraju filmovi od 2, 5 i 10 minuta, što je anahronizam. Ti formati više nigde u svetu ne prolaze. S druge strane, srednjometražni i dugometražni filmovi, koji su u svetu postali standard (jer se emituju ne televiziji), ovde su (prećutno) bojkotovani. Zbog toga mnogi autori odustaju. Naprave pristojan film ili nešto što nagoveštava potencijal, budu ignorisani i obeshrabre se. I na kraju završe u marketingu kao tezgaroši opšte prakse.
Evro-mimikrija - ultrašovinizam
Kakav je, po tvom mišljenju, filmski senzibilitet današnje Evropi?
Imam osećaj da se prosto žudi za stvarnim životnim pričama koje iskaču iz kalupa i daju nadu. I tamo su ljudi sve više isfrustrirani svim tim zakonskim regulativama koje ih stežu i teraju da se ponašaju kao da su na fabričkoj traci. Zato su i željni malih fajterskih priča.
Kako se reaguje na nekoga ko dolazi iz Srbije?
Zasitili su se, rekao bih, optuživanja sa strane ili domaćeg samopljuvanja, što je neko vreme prolazilo. Ljudima je dosta i patetike i pljuvačine. Žele da vide nešto protkano pozitivnom energijom. Meni se posle projekcija dešavalo da me ljudi grle i da mi se zahvaljuju. Mislim da filmovi poput Lepe Dijane mnogo više govore o ovdašnjem mentalitetu nego to što se ranije viđalo, što institucije pokazuju ili što je zvanični diskurs.
Šta je uopšte zvanični diskurs u ovoj sluđenoj i dezorijentisanoj zemlji?
Ta patetična evro-mimikrija o kojoj svi političari pričaju. Ultrašovinizam je alternativa, opozicija. Naš osnovni problem je u tim ekstremima, odnosno u nepostojanju srednjeg diskursa koji bi pokrivao veliki međuprostor.
|
Iako je dugometražni dokumentarni film poslednjih godina u svetu postao trend, kod nas se to još nije dogodilo. Zbog čega kad ima zanimljivih autora i filmova?
Ne samo da nema podrške filmovima u nastanku, već nema nikakve podrške ni onima koji osvajaju nagrade. Televizije nisu spremne da ulože unapred, a neće da plate čak ni za emitovanje gotovog filma. TV B92 se, na primer, interesovala za moj film, ali nisu bili spremni da za emitovanje plate ni simboličnu sumu. Nudio sam ga i nacionalnoj televiziji – glatko su odbili. Takav odnos ne može da vodi popularizaciji žanra.
Ima li šanse da se iz tog začaranog kruga izađe, da film posredstvom televizije dođe i do (naj)šire publike?
Ako ove nacionalne televizije i dalje budu bezobrazne i nemoćne kao do sada, ja ću svoj film da delim lokalnim TV stanicama za po kacu kajmaka. Nacionalne televizije će ga poslednje dobiti. Imaju para i prostora za emitovanje svih onih besmislenih sapunica i idiotskih reality-show serijala, a nemaju za dokumentarac sa međunarodnim nagradama, koji je uz to hit na piratskom tržištu.
Da li je sa bilo kog zvaničnog mesta iskazano interesovanje i namera da se uspeh tvog filma iskoristi za promociju zemlje?
Da li je... Našim kulturnim, ekonomskim, turističkim predstavništvima zajedničko je jedno – imaju totalno bajatu žvaku i raštimovan nišan. Sve se svodi na bravure pojedinaca koje se posle glorifikuju kao veliki nacionalni uspesi. Čitava kulturna prezentacija zemlje ne valja.
Znači, samo u se i u svoje kljuse?
Ni u početku nisam zavisio od ovdašnjih institucija, sada još manje. Pošlo mi je za rukom da već prvim filmom probijem led i dobijem podršku najvećeg svetskog festivala dokumentarnog filma. Oni su finansirali UNMIK Titanik, film o progonu Srba sa Kosova. Za film o srpskim aforističarima mogu unapred da tražim pare od svetskih televizija. Ja sam svoj problem rešio.
Komentari
-
Miroslav (gost)
| 16.12.2009. 09.25.49
Zaista, hrabar korak! Uci u filmski zanr koji ne garantuje komercijalni uspeh je veliki podvig. Ali kada uzmemo u obzir kvalitet filmova koji nastaju svakako se, Borisov rizik, isplatio na najbolji moguci nacin - brojnim nagradama i potvdom njegovog umetnickog koncepta.
Svaka cast!
-
Kotor (gost)
| 02.06.2010. 11.30.16
Autor je car i kralj. Upravo sam odgledao UNMIK Titanik i odusevljen sam filmom. Dijanu nigdje ne mogu da nabavim, ali ostavio sam mail pa neka dobra dusa sabere dva i dva (hint: 4).
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.