Osećajući Clinta Eastwooda kao neku veoma blisku osobu, spremna sam da sve njegove eventualne propuste u Devojci... , a i u karijeri uopšte, pripišem onome što kod prijatelja zovemo „loš dan“
scenario: Paul Haggis, F.X. Toole
uloge: Hilary Swank, Clint Eastwood, Morgan Freeman, Jay Baruchel, Christina Cox
producenti: Tom Rosenberg, Albert S. Ruddy, Clint Eastwood, Paul Haggis
žanr: drama
trajanje: 137 min.
proizvodnja: Warner Bros, SAD, 2004.
svetska premijera: 15. decembar
zvanični web: http://milliondollarbabymovie.warnerbros.com
Poslednji film Clinta Eastwooda je podelio manje publiku, a nešto više kritiku. Nagrađen Oskarima, kako to ne tako slavnom autoru nikad ne bi pošlo za rukom ( jer, što priliči Zevsu ne priliči volu!), Eastwood se ovog puta posebno nije dopao onima koji ga posmatraju sa filmskom generacijskom distancom.
Filmska generacijska distanca je relativan pojam povezan sa tim da li je neko mogao da na normalnom bioskopskom repertoaru odgleda glavna dela određenog autora shvatajući viđeno sasvim, u potpunosti i kao „svoje“. Naravno, ima nezrelih i starmalih, i autora i gledalaca, a takođe postoje i dela i gledaoci kojima je udobnije u kinoteci bilo iz estetskih, bilo kalendarskih razloga. Najzad, sistemi specifičnih vrednosti na filmu, a posebno načini prikazivanja tih sistema, ma kako podrazumevajuće bili večiti kad su u pitanju remek-dela filmske istorije, mogu da budu ispred svog vremena ili da zastarevaju i izlaze iz modnih trendova.
Devojka od milion dolara je na mnogo načina starinski film, pa je u njemu paradoksalno starinsko i ono o čemu u pravom starom filmu nije moglo biti reči. Do duše, ne radi se ovde o aristotelovsko-klasičnoholivudskoj naraciju prema kojoj bi se stvar dešavala među tzv. svojima, tj. bliskim prijateljima ili rođacima; takođe nije u pitanju ni novoholivudska priča koja se događa među običnim strancima bliskijim nego što to krv može da učini; nije ni mitsko-vesternovska priča o junaku koji se žrtvuje za zajednicu, ali joj ne pripada...
Devojka... je intimistička varijanta najpoznatijeg spektakla u istoriji pripovedanja uopšte – to je Eastwoodova mračna, slobodna i poprilično intimistička interpretacija priče o trojstvu duha, oca i sina, tj. kćerke.
Duh (Morgan Freeman) je onaj koji, iako omalovažavan, jeste i koji će biti, koji pripoveda i pripovedanjem stvara, ali i pati za izgubljenom telesnošću koju pod određenim uslovima i dan-danas može da sažme, prizove i upotrebi; otac je Eastwood koji prihvatajući da trenira bokserku stvara od nje dete koje će biti žrtvovano (jer sva deca će uvek biti žrtvovana i to, znamo, u toliko brže, jače i tragičnije ukoliko su više živa i draža stvoritelju); najzad, Hilary Swank oličenje je ljudskosti, srčanosti i žive želje da to što jeste bude u maksimalnoj mogućoj meri.
Međutim, iako je forma toliko slavna i poznata, njen sadržaj je drastično izmenjen: ceo film, i bukvalno, sredstvima filmskog jezika, a takođe i na idejnom planu, za razliku od stare priče, mračan je i kameran. On govori o odnosu usamljenog i na delanje primoranog pojedinca prema prilično ledenoj kategoriji Boga, koji se uz to, nalazi svuda, samo ne u institucijama i regulama. Posle tragedije sve se događa u intimi i anonimnosti bolničke sobe, daleko od vreve naroda, medija i sličnih stvari koje bi morale da prate pad slavne osobe.
Najzad, kod žrtvovane ne postoji momenat sumnje „Oče, zašto si me ostavio“, za kojim sledi čudo uskrsnuća koje će na svaki način i za svagda razvejati sumnju; naprotiv, Eastwood nesumnjivo ne napušta Swankovu ni u jednom jedinom trenutku njenog stradalništva, ali za tom odanošću ne sledi čudo u slavu smisla, već nesagledivo ledeno ništavilo i malecno, minorno i većini publike nevidljivo čudo (Freeman u svom off-u eksplicitno kaže da je to čudo) povratka srčanog autsajdera u helankama u vežbaonicu. Ovakvo skromno uskrsnuće, tj. preobražaj, bilo bi uvredljivo za gledaoca da tu ne funkcioniše jedan drugi mehanizam - uvredljivost čak i pred malim milosrđem ukazuje na smrtni greh gordosti i taštine, pa ga zato pošteni gledalac (onaj bez generacijskog jaza), kakvog-takvog, makar i ironičnog, prima sa zahvalnošću. Još i gori tretman gledalac dobija ulogom koja mu ostaje: onaj ko ne razume i ne prihvata, spada u koš s nesrećnom decom (biološkom kćerkom) kojoj se Otac/Eastwood redovno obraća punom kutijom pisama koja mu se neotvorena vraćaju.
Ne slušajući, dakle, Eastwooda (ili Onoga na koga se komentar autora odnosi) sačuvaćemo telo, ali bez ljubavi i duše, ono je prazno, ječi i zveči. Slušajući ga, pak, nećemo sačuvati ništa. Imaćemo za života trenutak slave, a posle smrti očevu ljubav, kajanje i njegovo preuzimanje greha na sebe. Naravno, imaćemo i priču da, ako bude sreće, bude ponovo ispričana. Kome? Onima koji ne mogu ili ne žele da je čuju i razumeju.
Reklo bi se da Eastwood nikada nije bio gorči, mračniji i sa manje vere. S obzirom da mu je sedamdeset i pet, pretpostavljam da ovakvim stavom rasteruje maler pred sopstveni veliki nastup: „Ako budem uspeo da ubedim sebe da posle smrti nema ničega, osim onoga što na zemlji ostane, ostaviću više na zemlji, a i biće prijatno iznenađenje, ako sam se prevario.“
Osećajući Clinta Eastwooda kao neku veoma blisku osobu, spremna sam da sve njegove eventualne propuste u Devojci..., a i u karijeri uopšte, pripišem onome što kod prijatelja zovemo „loš dan“ – kad nekog volimo ne ljutimo se što nije svakodnevno po 24h u naj-top formi, zar ne.
Komentari
-
nena (gost)
| 20.06.2009. 13.09.33
ma najbolji film nemam reci
-
dijana pejkic (gost)
| 18.01.2010. 12.26.00
pohvalila bih hilari svonk,odlicno je iznela svoju ulogu!
-
milica (gost)
| 15.12.2012. 01.17.49
vrhh
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.