Rokenrol čelo

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: 28. decembar, 2012.

Stjepan Hauser i Luka Šulić, poznatiji kao 2cellos, izgledaju kao lepuškasti momčići iz nekog boy benda. Samo što ih mama i tata nisu vaspitali da budu pozeri, pa umesto da osvajaju tinejdžerke blaziranim konfekcijskim pevušenjem uz sintisajzer, oni osvajaju tinejdžerke – ali i ugled širom sveta – svirajući rok i pop klasike na svojim violončelima. Ovaj dvojac iz Hrvatske je stekao ugovor sa Sony Masterworksom pošto je obradu pesme Smooth Criminal Michaela Jacksona postavio na YouTube. Prvi album (2011) im se probio na Billboardov Top 100 najprodavanijih u SAD. Drugi album In2ition, najavljen za januar – koji se, gle čuda, večeras mogao kupiti u Sava centru – producirao je niko drugi do Bob Ezrin. Da, onaj Bob Ezrin koji je postao veliki baja radeći sa Alice Cooperom (Billion Dollar Babies, School’s Out, Welcome To My Nigthmare), Lou Reedom (Berlin), te grupama Pink Floyd (The Wall) i Kiss. Idu na turneje sa Eltonom Johnom.

U lepom su, dakle, društvu.

A vredi li čemu to što oni rade? Jer neko će reći: pa dobro, čelo je instrument koji leži ljudskoj duši; dovoljno je malo da zagudite i eto vam uspeha.

Nogekako da vredi, rekao bi Obeliks. Mada su 2cellos još jedan sastav koji isključivo svira obrade, violončela se u njihovim rukama pretvaraju u rokenrol instrumente. I to je samo deo njihove umetnosti. Hauser i Šulić kombinuju mladalačku energiju sa klasičarskom dinamikom i smelim aranžerskim rešenjima. Najbolji su upravo kad potenciraju ovo drugo i treće – više no jednom sam večeras poželeo da njihove verzije poslušam ponovo, npr Where The Streets Have No Name (U2) i Human Nature (Michael Jackson) – ali ne može čovek da bude rezervisan ni kad 2cellos jednostavno počnu da praše, npr. Back In Black (AC/DC) i Smells Like Teen Spirit (Nirvana). Jer i za prašenje treba imati talenta. Neće svaki drekavac i drndavac podići publiku na noge i još je naterati da igra, kao što su 2cellos uspeli u Sava centru. Inače, sala je bila skoro pa puna – oko 3.000 posetilaca – a rekao bih da su ovi momci zaslužili i nekoliko uzastopnih koncerata na ovom mestu. Da vide ljudi, uključujući članove Viva Voxa, kako se sviranje obrada pretvara u svetsku priču.

Momci su me kupili već sa uvodnom Benedictus, izvođenje je bilo dovoljno nežno i suptilno da me dirne u srce, i poslužilo je kao idealan uvod za Where The Streets Have No Name. Hauser i Šulić majstorski prevedoše Edgeovu gitaru u galop dvaju violončela, sve sa headbangovanjem i grimasama. Polako momci, nisu vam ovo metalci. Ali, kao što 2cellos poručiše publici, „daćemo sve od sebe da se ne osramotimo“. Ako su U2 negde čuli njihovu obradu, imaju sve razloge da ne izjavljuju What have we done to deserve this, kao u slučaju Pet Shop Boysa.

Tokom Green Day hita Good Riddance (Time Of Your Life), momci su takođe bili vrlo živahni, a Hauser se od svirke toliko razvalio da mu je pukla struna na gudalu. Californication Red Hot Chili Peppersa protekla je u mrtvoj tišini, kao da sam prisustvovao koncertu klasične muzike: 2cellos su prstima svirali melodiju a gudalom oponašali vokale. Tu i tamo se terciralo, kao muzički šlag na torti. Sledi malo zajebantskog uvlačenja publici („Ugostili ste nas fenomenalno, jeste li razumeli?“) uz najavu novog albuma i pesme Book Of Love u čijoj studijskoj verziji gostuje Zuccero. („Zuccero je trebalo da dođe večeras ali nije stigao, ružno je vreme, pa ćemo bez njega, i bićemo još bolji“). Otprilike minut pošto su 2cellos zašli u Museov Resistance, neki vrag je ućutkao instrument Luke Šulića. „Ima li ko nešto da zna o kablovima?“ Pritrčaše tehničari, a da publici ne bude dosadno postarao se njegov kolega Hauser: „Ja ću vam nešto svirati od klasike... Baha“. I zasvirao je Baha, sa izazivačkim osmehom kakav imaju mladi muškarci, svesni svoje privlačnosti, a Šulić, čekajući da tehničari završe s popravkama, seo je u prve redove da gleda svog partnera. „Nikada ovakve ovacije nisam dobio za Baha. I ovo je sve što znam od njega“. Teško je u to poverovati, ali je lako oprostiti Hauseru ovakvo razmetanje. Šarm ume čuda da napravi. Ostatak Resistance je prošao kako treba, a završni krešendo je pokupio još jedne ovacije.

Sledeća pesma bila je posvećena (kome drugo do) Beograđankama. Uz ciku i vrisku tinejdžerki, krenula je With Or Without You. Ovo nije bilo tako dobro kao Where The Streets Have No Name – momci ne uspevaju da me naježe kao glas Bona Voxa – ali ipak su napravili pošten posao. Naročito je bio lep kraj, koji je otišao u pianissimo. Obrada Viva La Vida grupe Coldplay je zvučala ne naročito impresivno, skoro kao karaoke, ali je zato Human Nature bila pun pogodak. Ne volite Michaela Jacksona? Kojim slučajem ne znate ko je on? Da čujete ovu pesmu u izvođenju 2cellos pomislili bi da se radi o autoru klasične muzike. Ne biste mogli da poverujete da tu ima (ili treba da bude) nekakav vokal.

Hrvatski dvojac je zatim obradio Rihannu (We Found Love) pre no što se vratio Michaelu Jacksonu u svom do sada najvećem hitu: Smooth Criminal. Iako mi se Human Nature više dopala, i ova Jackoova obrada ima prizvuk klasike – koliko god energična bila – i pun razlog za postojanje. A kako sam se samo smejao kada su se momci uhvatili prvog hita Guns N’Roses, Welcome To The Jungle. Sirova žestina originala je zadržana uz pomoć topotanja, struganja i lupanja po kutijama instrumenata, a Axleovo trademark skičanje je prevedeno u čelo. Urnebes. Suludo dobro.

Na binu je zatim ušao bubnjar, i 2cellos su zapraštali AC/DC – njihov omiljeni bend, ako je suditi po broju pesama slavnih Australijanaca koje su zaređali. Prvo You Shook Me All Night Long, pa Highway To Hell, pa Back In Black. Nema ko nije ustao da igra. You Shook Me... je zbog violončela imala irski prizvuk. Highway je zvučala rokerski tvrdo – pokojni Bon Scott bi naročito trebalo da bude zadovoljan instrumentalnom obradom svog glasa-sa-dna-bureta, a u Back In Black, violončelo je dostojno „uhvatilo“ i čuveni rif Malcolma Younga i histerično visoko C Briana Johnsona. Posle malo Lennya Kravitza, takođe uz bubanj, publika je počašćena doslovnom, ne preterano maštovitom ali svakako srčanom obradom Smells Like Teen Spirit. A onda smo još putovali niz Highway To Hell – valjda zato da sebi utuvimo u glave kako je momcima to novi singl, i da se još jednom dobro razigramo. Što nikome nije zasmetalo posle svega što je pruženo večeras.

Hauser i Šulić su se još jednom, i po ko zna koji put, zahvalili svima na gostoprimstvu i otišli sa bine, da bi se vratili na bis sa obradom Stinga Fields Of Gold, sasvim prigodnom za rastanak nakon 90 minuta svirke. Kasnije su se u holu još jedno sat vremena družili sa obožaveteljkama koje su želele da se slikaju i uzmu autograme.

Nadam se da su momci posle svega toga izašli u grad u ženskom društvu. Zaslužili su.