Šta sad mržnja ima s tim

Mesto: Kombank arena, Beograd
Vreme: 22. decembar, 2012.

Došao red i na Prljavo kazalište. Iskreno govoreći, nisu baš morali da čekaju 26. godina. Jura Stublić je još u novembru 2003, isto sa pojačanim obezbeđenjem, probio led koncertom u Domu omladine Beograda, i mislim da se više plašio on nego publika koja je posle svih sranja između dva naroda – povezana istim jezikom, sada na političkoj osnovi podeljenim – došla da sluša muziku koju je volela i uz koju je rasla dok su ti narodi, ne tako davno, živeli zajedno.

Ono što, međutim, razlikuje Stublićev nastup od nastupa Prljavog kazališta je stav, vrlo jasan iz repertoara i načina njegovog izvođenja: nećemo se praviti da ničeg nije bilo i prelaziti preko naprsline na čaši.

Kada je frontmen Filma prvi put posle ratova u devedesetim svirao u Beogradu, nije izvodio E moj druže beogradski – koliko god da je to antiratna pesma – a naknadno izmenjene dinare u dolare u kičastom poratnom rimejku Sjećam se prvog poljupca, naprosto je preskočio i pevao la-la-la.

Jasenko Houra – čija je duboko lična, potresna pesma Mojoj majci (1988), zbog stiha „zadnja ruža hrvatska“, postala postala nosilac nacionalističkog sentimenta u tadašnjoj SR Hrvatskoj – jasno je stavio do znanja da je u Beogradu neće preskakati.

Koga, na kraju krajeva, ta pesma ima da vređa. Nju je sin posvetio majci koja je umrla, a ta je bol univerzalna. To čak nije ni pesma o ratu. Ta pesma je nastala tri godine pre rata, i da su narodi bivše Jugoslavije bili zreliji i nacionalno iživljeni, sviranje Mojoj majci u Beogradu, 2012. godine, dve i po decenije pošto je napisana, ne bi bilo nikakva vest, niti senzacija. Ta pesma bi zaista bila samo deo repertoara, a ne jedan od razloga za pojačano obezbeđenje.

Nego, da se vratimo muzici, jer zbog nje je onih 13-14.000 ljudi i došlo na koncert. Skoro pa puna Arena. Podjednako je pripadnika srednje generacije i omladine. U prvim redovima najviše je mladih. U njihovim izrazima lica i razgovorima ne prepoznajem ništa zbog čega je pojačano obezbeđenje angažovano.

U 21 sat, po zakazanoj satnici, kreće koncert. Na velikom ekranu odbrojavanje, koje posetioci prate klicanjem. Sa razglasa statika radija, oštro pucketanje, odronjavanje kamenja, kratki spojevi, grmljavina, lomljava stakla, zvuk preleta helikoptera. „Dame i gospodo, Prljavo kazalište!“ U Areni ovacije. Bend izlazi na binu, a Houra se cilindrom odmah prelazi na stvar: svirku.

Kreću sa Ljubav je sa novog albuma Možda dogodine (2012); gitara rže i prži sve u šesnaest, a Mladen Bodalec pozdravlja publiku. Tokom Dobar vjetar u leđa (1983), na ekranu se smenjuju slike prve postave Prljavog kazališta, sa Davorinom Bogovićem, koji ostaje personifikacija njegove prve, pank-ska inkarnacije iz doba jugoslovenskog novog talasa. Gitara pržei i ovde, zvuk je zasićen multidecibelskom elektrikom, a nisko iznad glava publike u fan pitu kruži kran sa kamerom. Ovo se snima. Prljavci su vrlo svesni koliko je ovaj koncert značajan. Mogu da se kladim da će biti nekakav DVD uživo.

Iz Dobar vjetar u leđa uleće se u Pisma ljubavna, pesmu sa albuma Devedeseta (1990) koji, kao i prethodni, Zaustavite zemlju (1988), nije promovisan u Srbiji, iako je Jugoslavija još postojala. Prljavo kazalište sa direkt-u-facu pristupom zvuči zrelo i dostojanstveno, a pretvara se u arhetipski rokenrol bend kada Hourin monstrum-rif, uvod u megahit Sve je lako kad si mlad (1983), pomeri publici creva. Nastaje opšte ushićenje i ludnica, dok stihovi „Sve je lako kad si mlad/svako odjelo dobro ti stoji/ma svaka rana manje boli. Lakše okrećeš leđa sreći/baš te briga s kim ćeš leći/krv i suze mogu teći“ s lakoćom preskaču generacije. Onda idu Kao ja kad poludiš i Kiše jesenje sa "ratnog" albuma Lupi petama (1993), koje su vremenom preskočile bivše borbene linije i pretvorile se u hitove u Srbiji (baš kao sinoć neizvedena Uzalud vam trud svirači, koju je Đorđe Balašević komotno mogao da potpiše). Kiše jesenje su najavljene rifovima iz Bowijeve Rebel Rebel. Moćno je to zvučalo. Prljavci su mogli da je izvedu celu, ne bih se bunio.

Sledi pop hit Šteta što je kurva (2005), praćen video spotom, koju publika solidno prihvata, a potonju Djevojku od milijun dolara (2012), bend je slobodno mogao da preskoči. Znam da je ovo prilika da se predstavi novi album, ali moglo se naći i nešto inspirativnije.

„A sad ćemo svirati neke lagane stvari. To je prilika za podsjećanje na neke stare ljubavi“, kaže Mladen Bodalec. Slede, dakle, balade, meni bolna tačke u kasnijem periodu stvaralaštva Prljavog kazališta – ne zato što ja ne volim balade per se, nego zato što te njihove previše sliče jedna drugoj. Na svu sreću, Prljavci su lucidno napravili desetominutni megamiks nekih od najpoznatijih, uzevši refrene i pokoju strofu od svake. Idu, praćene „kosmičkim prizorima“ sa video-bima, Baš kad nije vrijeme (2012), Ma kog me Boga za tebe pitaju (1985), Oprostio mi Bog (1993), Tu noć kad si se udavala (1993), Na Badnje veče (1990), Ako tražiš nekoga (1998). Za vreme Tu noć kad si se udavala, Mladen Bodalec je bio toliko ponet da se spustio sa bine u publiku, da se rukuje sa prvim redovima, a ja sam ipak žalio što Ma kog me Boga za tebe pitaju nije odsvirana u celosti. Velika pesma.

Na scenu stupa gazda lično – Jasenko Houra, koji u priču uvodi basistu Dubravka Voriha. Priča kako Borih želi da nastupi na nekoj od hrvatskih verzija pevačkih rijaliti šou programa, pa hoće da ga publika snimi mobilnim kako to radi ovde, u Beogradu, i postavi snimke na YouTube, ne bi li se tamo-neko ubedio kako Dubravko ume da peva. Dubravko definitivno ume: nimalo se nije osramotio sa Stand By Me, što Houra ispraća komentarom: „Biće ovo k’o Gangnam Style“. Zatim on lično uzima mikrofon i peva Heroja ulice (1981). Balada, ali nepatetičnog tipa. Ne da nije bila skraćena već smo počašćeni sa extended cutom. Odlični gitarista Mario Zidar na momente zvuči kao Mark Knopfler a na momente kao Gary Moore, a rifovi iz Whisky In The Jar grupe Thin Lizzy adekvatan su uvod za (konačno) jednu bržu stvar: Korak po korak (1996), tokom koje se i Bodalec i Houra valjaju po patosu. Ne moraju baš.

Iz ove pesme, Prljavci bez najave uleću u Mojoj majci... baš kada sam se pitao kada će ta pesma, da li će ta pesma i kako će uticati na dotadašnju pozitivnu atmosferu. Bodalec izgovara „zadnja ruža hrvatska“, i moje paranoične slutnje se ne ostvaruju. Publika je... pa, mirnija nego ranije, ali ne može se reći da bojkotuje pesmu. Klati se u ritmu. Ima ih i koji pevaju. Na stranu „kontroverzni“ stih, ovo je Prljavo kazalište u najboljem U2 maniru. Na kraju izvođenja, aplauz je malo stisnut, ali nisam siguran da li je to zato što ovdašnji ljudi vole ili ne vole Mojoj majci, ili zato što su u gardu iz straha da neka usijana glava ne napravi kakvu glupost. Ali jedan tihi zvižduk bio je sve pre no što je publika počela da skače uz jugoslovenski megahit Ne zovi mama doktora (1985). Mudar potez. Svi uglas pevaju: „Što sad ljubav ima s tim kad te više ne volim“ i „Ma dobro mama, preboljet ću ja to, samo pusti nek’ svira glasno rokenrol“. I bi tako. Skoro kao neka katarza. Glasan rokenrol očito je lekovit.

I tu negde, dok koncert ulazi u poslednju četvrtinu, na scenu izlazi „stari prijatelj“ – glavom i bradom Davorin Bogović. Nije kao onaj sa fotografija, emitovanih na početku uz Dobar vjetar uz leđa: izgubio je ono malo kose, ali to je ipak on. I šta će drugo pevati nego Crno bijeli svijet (1980). Glas mu je žešće promukao, ali ni čovek ni pesma nisu izgubili ništa na autentičnosti.

U samom finišu, Houra priprema raju za – opet šta drugo nego Mi plešemo. Koncertna varijanta je, što i vrapci znaju, Mi pijemo. Houra je najavljuje kao „novu himnu za Evropsku uniju“ koju je bend „zamoljen da napiše“, što „nije nimalo lak posao“. Houra uvodi socijalni element. „Niste prodali kuće?“ „Niste točni sa kreditom?“ „Ima li ovde makar dužnika za telefon?“ Poruka je, naravno, mi pijemo i plešemo, „jer nemamo love za skupe provode“. Još jedna pesma koja preskače generacije i povezuje zavađene balkanske narode. Ipak, dok Houra „pali“ muškarce i žene da se međusobno nadmeću u glasnoći pevanja i udaranju nogama (još jedan zemljotres u Areni), imam utisak da u celoj stvari sa Mi plešemo nešto nedostaje. A šta to tačno nedostaje – spontanost – postaje mi jasno kada Prljavo kazalište izađe na bis sa Marinom. Tu pesmu sa albuma Zaustavite zemlju iz srca pevaju svi, apsolutno svi, bez ikakvog dirigovanja i pumpanja atmosfere. Kao da je pukla neka opna i vazduh se ispunio utiskom da su sva srca ispunjena.

Davorin Bogović se još jednom vraća na scenu, ovoga puta sa pesmama sa pank-nju vejv prvog albuma, a to su Subotom uveče i Sretno dijete, uz prigodno umetanje I Fought The Law. I tu dolazi kraj. Vidi se da publika hoće još, a i Prljavo kazalište je prigodno najavilo nove dolaske. Sad kad je led probijen, i kad je Houra shvatio da je dobrodošao, valjda više neće biti fame i dodatnog obezbeđenja.