Superluminal

Skupina Sofa Surfers se, kao u svakoj dobroj i zdravoj priči, pokazala kadrom za još jedan novi početak, ponudivši  osvežen, a ipak zvuk dovoljno ukorenjen u onom ponajboljem iz prošlih izdanja i u sadašnjem trenutku. Ovde ponuđen zvuk, stiče se utisak, savršeno je saobrazan atmosferi sveopšteg urušavanja, što ovaj album čini sasvim prikladnim soundtrackom za dominatnu teskobu na globalnom nivou.

Na ruševinama onovremenskog trip-hopa i mračnjački shvaćenog downtempa Sofa Surfers su ovde izgradili nov stilski izraz, u nekoliko mahova gotovo dobacivši do izvođački zahtevnijeg  post-rocka. Superluminal je album kome je teško odrediti ponajbolje trenutke (egzaktnosti u čast, neka stoji da su to naslovna numera i središnje Word In A Matchbox, Edgelands, Broken Together i In Vain, sve podjejednako jezovite, zavodljive i upečatljive). Sa druge strane, ako zanemarimo uniformnost zvuka, a koja ionako uz tek nešto malo leksičkog napora može biti predočena i kao krunski dokaz autorske doslednosti, teško je detektovati iole slabi(j)e karike u ovom odličnom nizu.

Očigledno je da su vrli Austrijanci i ovog puta uvek dobrodošlu injekciju kreativnosti dobili u Maniju Obeyu i njegovom i dalje čarobno sugestivno-nežnom vokalu, a pošlo im je za rukom da i pomalo naivnu političku dimenziju kao krovni koncept učine dovoljno ubedljivom.

Prečice radi, recimo da je Superluminal sjajna zamena za Massive Attack iz najzdravijih im dana, a u isto vreme i smislena dopuna onome ćemu ipak prijemčljiviji Thievery Corporation teže u najfriškijim im stvaralačkim fazama. Ali i mimo toga, ovo jeste odličan album i jedno od najprijatnijih iznenađenja diskografske sezone na izmaku.