(Chimera)
Niko nije očekivao tradicionalistički rock zvuk na ovom albumu, ali, uprkos tome, teško da se iko može iskreno radovati ovakvoj paradi radikalizma, neumerenosti i samodopadljivosti
Sinergija – ta neprijatna i poodavno izraubovana reč. Ipak, čini se da je sinergija neizbežna pri opisu ovog albuma. Naime, sinergijska bliskost sugerisana u naslovu ovog albuma prisutna je u nedovoljnoj meri, te YOKOKIMTHURSTON ne biva čak ni prost zbir autorskih osobenosti i energija ovde okupljenih zaslužnih umetnika.
Yoko Ono, koja se u ovoj kreativnoj epizodi nameće kao središnja figura, nikada nije mnogo marila za iole konvencionalniji muzički izraz, a njen spoken word stil tek je u nekoliko retkih navrata rezultirao muzikom u iole tradicionalnijem smislu. I taman kada je pre par leta (na konto albuma Between My Head And The Sky) zaslužila pohvale po toj osnovi, Yoko Ono, udružena sa Kim Gordon i Thurstonom Mooreom, svojim gorljivim obožaveteljima, na pop-trpezu iznela je album u kome se potvrđeni avangardistički lični pečat izrodio u ekstremističku samodovoljnost. Imajući to u vidu, ne čudi da je YOKOKIMTHURSTON većim delom naporan i teško slušljiv, pa samim tim i neupotrebljiv album.
Na ovom albumu se nalazi šest pesama ambicioznije i netipične dužine (svaka od po desetak minuta) i dobra stvar je što već od prve numere (I Missed You Listening Part 01), u kojoj Yoko Ono glasom prikazuje poširoki spektar emocija za koje je (i dalje) kadra) postaje jasno o kakvom je izdanju i pristupu ovde reč. Veći deo albuma obeleži nimalo celishodna kakofonija, a preterivanje biva ključna odrednica i smernica čitavog albuma, te i gnev i buka (prikazane u Early In The Morning i Let's Go There) postaju sami sebi svrha i ne vode ka ničemu iole promišljenijem.
Utisak (mada u nedovoljnoj meri i prekasno, negde u sedmom minutu ove pesme) popravlja psihodelični folk u tragovima u Mirror, Mirror, ali, ukupno uzev, ovo ostaje tek u načelu zanimljiv artefakt, ali i nimalo potreban album u kom spoj tri muzička talenta i/ili vrla uma nije izrodio ni približno očekivano. Uz to, YOKOKIMTHURSTON je izdanje čija je prateća trivija daleko privlačnija od samih dometa ovih šest „pesama“, te mu zato ne sleduje ni možda rezonska ocena više za ranije zasluge i minuli rad pomenute trojke.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Anoniman (gost)
| 05.12.2012. 21.06.31
ovo podrzavam i bez preslusavanja, a recenzent neka resava svoje "volim noise, al' da je pop" nedoumice u svojoj sobici.
-
Michael (gost)
| 05.12.2012. 21.32.21
Recezent je fan Pixiesa i on ne moze da razume ni jednog, ni drugu, ni trecu...
Ovo troje su sveci, jel jasno!
-
očešljajmo bežanijsku kosu (gost)
| 06.12.2012. 01.03.53
joko donesi mi ono odnesi mi ovo
udari tur na mur i nek uđe flaš gordon
-
Dzoks (gost)
| 06.12.2012. 15.22.34
recenzija nemusta i bezidejna. vidi se da se novinar ne snalazi u ovakvoj muzici.
-
akira (gost)
| 08.12.2012. 15.15.31
Pa, ideje YO nisu nikada ni bile usmerene ka tome da budu dopadljive masama, vec su imale epicentar u posmodernistickom poimanju umetnosti. Stoga je recenzija posla sa pogresne premise, te je stoga i neminovno promasila stranu sveta...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.