Moda na usta ulazi

Originalni naziv: El Bulli: Cooking in Progress
Scenario: Gereon Wetzel, Anna Gnesti Rosell
Uloge: Ferran Adria, Oriol Castro, Eduard Xastruch, Eugeni de Diego, Aitor Lozano
Žanr: Dokumentarni
Trajanje: 116 min
Proizvodnja: Nemačka, 2011.

Dok čovek gleda dokumentarni film o kuvarima koji rade za prestižni španski restoran El Bulli, ocenjen sa maksimalne tri zvezdice po Mišelinu (ne treba brkati ovaj gastronomski vodič sa valjevskom firmom Mičelini, izvođačem radova za Srbijašume), definitivno mu ne ide pena na usta kao pri gledanju u Srbiji sve popularnijeg kanala 24 Hour Kitchen.

Budući da se ovi momci bave tzv. molekularnom gastronomijom, kako sam naziv dokumentarca kaže, cilj autora je praćenje stvaralačkog procesa i istraživanja mogućnosti koje pružaju raznorazne namirnice. Otuda se, nalik dokumentarcima Wernera Herzoga, reditelj opredeljuje za oneobičavanje teme pa su kuvari nalik kosmonautima i istraživačima, a kuhinja je snimana kao laboratorija, samo što su pod lupom, umesto žaba i miševa - jaja, žitarice i mleko. Recimo. Ali, da se ne zalećemo sa tim jestivim stvarima - šef ove kuhinje, Ferran Adria, odlučio je da tema kulinarske sezone u El Bulliju bude – voda. Da izreka „izmisliti toplu vodu“ gubi na dubokoumnosti dokazuje niz eksperimenata ovih kuvara koji imaju čitavih pola godine da pripreme sasvim nove recepte za goste ovog priobalnog restorana koji su, kako se gledaocu čini, sve samo ne gladni. Jer, famozni El Bulli radi samo šest meseci (kuvari pola godine smišljaju recepte, a sam restoran je za posetioce otvoren tokom preostalog polugodišta). Šta će prost svet navikao da jede tokom cele godine, nego da se nad ovom ekskluzivom začudi.

Usred svetskog kulinarskog trenda gde se televizijske produkcije utrkuju koja će lansirati što neobičnijeg kuvara tako da pripremanje hrane deluje kao human i intrigantan „način života“ i kad je sasvim nebulozno usprotiviti se jer neki ljudi prosto gladuju dok se od hrane na televiziji i u časopisima prave cirkuske fešte, fetiši i ostale kavurme, ovaj dokumentarac deluje sasvim suprotnim efektima budući da se proces kuvanja deglamurizuje i dehumanizuje.

Hrana je ovde, usred savremene proždrljive, fetišističke pošasti za što neobičnijim posluženjem očigledno duhovno gladne svetine, ponovo prikazana kao izvor muke. Samo sa obrnute strane u odnosu na ratare i kopače. Jer, dok ovaj jadan okopa, isti znoj spopada kuvare u El Bulliju koji se sa pronađenim blagom bore da ga preusmere u lanac ishrane.