Mislili smo da je početak, a zbilja je bio kraj

Režiser, TV stvaralac i producent Zoran Pezo, selektor je festivala muzičkih dokumentaraca u Starigradu Paklenici (4-10. avgust). Rođeni Splićanin (1963), režirao je prvu priču kultnog omnibusa Kako je propao rokenrol (1989)  – Od izvora dva putića uz nezaboravne role Srđana Todorovića, Sonje Savić i Velimira Bate Živojinovića. Od markantnog rediteljskog debija, Pezo se u poslednjih dvadesetak godina s uspehom više bavi televizijskim i producentskim poslom. Sasvim dovoljno povoda da susret sa njim u dalmatinskom mestašcu podno Velebita bude brzo pretočen u intervju za Popboks.

Za početak, kaži nam nešto o festivalu u Starigradu, njegovoj misiji, tvojoj ulozi u njemu...

Ovo je festival prijateljskog karaktera koji se razvija, tek polako, ja bih volio brže (smeh). Nažalost, ima i tehničkih ograničenja koja sputavaju jedan upgrade u filmskom izboru. Na primer, jako dobri naslovi izlaze u periodu kada mi već zatvaramo priču, a to je bar pola godine unapred. Ovo je treća godina, naš cilj je peta kao neka ključna godina kada se lomi da li će nešto opstati ili neće, da li će festival ući u evropske fondove, jer onda zadovoljava taj neki kriterij da je već opstao. Imamo neku podršku ali je ona više prijateljska, no kombinacijom sponzorstava, volonterskog rada i prijateljskih kontakata to se sve lepo poslaže. E sad, kada će to i službeno biti top festival sa nekim statusom zavisi od raznih okolnosti.

Ti si selektor festivala. Kako izgleda tvoj posao?

Moj posao je, nažalost, jedan dosta veliki kompromis između onoga što bih ja htio i onoga što mogu izvest'. Ja sam prijateljski povučen u cijelu priču jer mi je jako bliska tema glazbe i filma. Privukla me je i jedna pomalo egzotična lokacija.

Kako je propao rokenrol, i 23 godine kasnije i dalje uzburkava duhove na ovim prostorima...

Da ti kažem, taj film je sve nas zbog toga što je u njemu sve bilo pogođeno na vrijeme obilježio, zbog tih naših energija koje su se ispresjecale na jednom mestu – tu su Slavica, Gajić, ja, Beograd, Zagreb, Sarajevo, pa onda Đuro, Koja, Sonja Savić, Kosta Bunuševac, Branko Vukojević, Miša Radivojević i direktor Avala filma u to doba Branko Baletić... To je bilo jedno vrijeme koje se teško može ponovit'. Što se tiče samog naslova, to ti je najtiražniji naslov u Hrvatskoj u poslednjih pet godina – svaki drugi dan pročitaš “Kako je propao ovaj” ili “Kako je propao onaj”, tako da smo na neki način obilježili novu eru... (smeh) Iako smo mi svi mislili da je sve to neki početak, zbilja je bio kraj.  To nije bio rock n' roll samo muzički gledano, već puno više od toga. Mi smo furali taj rock n' roll u doba u kome je bilo puno manje ograničenja i zabrana, da krenem od ovih glupih pušačkih – danas možeš gužvat' cigaretu (drži cigaretu u ruci - op. nov) ali je ne možeš zapalit' na zatvorenom mjestu. To je bilo, na primer, u ono vrijeme nezamislivo.
Mislim da je taj film pomogao drugima da krenu da slažu svoje stvari, a ja sam nažalost otišao u neke druge vode, gde sam puno više producentskih stvari napravio. Sa svojom kućom Plavi film sam u mom malom ataru, Hrvatskoj, postigao sve osim produkcije igranog filma, pošto je tako nešto dugo godina bilo praktično nemoguće izvest', no i tu se u poslednje vrijeme situacija stabilizirala... Mislim da bi o Kako je propao rokenrol mogao da se snimi jedan ozbiljan feature film.

Priča koju si režirao je proročka kad se gleda sa ove vremenske distance, što se tiče turbo folka, mada sve je prikazano dosta nevinije od onoga kako se potom dogodilo...

To je bio jedan jako dobar spoj fantastičnih scenarista i nas, početnika-režisera. Ja sam nekoliko godina kasnije kod nas na akademiji uspio nagovorit' komisiju da mi to prizna kao diplomski film, pošto tad nisam mogao dobit' film na našoj televiziji. Tako sam diplomirao, sa jednom solidnom trojkom (smeh). Taj film nije bio nešto dubinski zamišljan, mi smo se više igrali sa situacijama koje smo prepoznavali – na primer, Srđan Todorović kao Koma u mojoj priči nosi majicu Batmana, ali tada nije postojao Batman, mi smo pročitali da se taj film snima i onda smo nacrtali majicu sa njegovim stripovskim logoom. To na šta smo se mi furali tad, to je sve bilo pogođeno, čak i ta šala i ironija, doduše to nam nije drago što smo pogodili (smeh).

Ti si pre nego što si bio režiser, ako se ne varam, bio novinar, i to rock novinar?

Tako je. Počeo sam kadetsku novinarsku karijeru sa 16 godina u Poletu i tu sam napravio veze u koje sam se zapleo od moje dvadesete do tridesete godine života. I to najviše Beograd, Ljubljana, Sarajevo... Sa 20 godina sam već bio filmski i rock novinar-reporter u Startu, već sa 24 smo imali neka iskustva koja naše kolege tih godina nisu imale.

Sad si producent muzičke emisije (Ružiona) na HRT-u...

Da, to ti je opet ona priča old school rockeri pomažu mladim snagama. Vraćanje glazbe na državnu televiziju ide sporo, ima tu dosta prostora, posebno tokom cijele noći, ali još to nije posloženo kako treba da bi to sceni nešto značilo. Emisija sa svojim informacijama, slaganjem, ukazivanjem i puštanjem autora da sami budu svoji voditelji, pomaže da se malo dublje uđe u priču... Izvanredan je bio recimo prilog o Goriboru, koji je on odavno zaslužio, samo mu niko nije dao televizijsku šansu. Čujem da je emisija gledana u Srbiji i u Sloveniji, to se negde zapaža, samo što su to jako mali brojevi. Nadamo se da će opstati. Pre toga sam na televiziji radio tzv. Autorsku listu koja je bila najdugovječnija, nije bila bazirana na prodaji već smo stvarno vadili vrh iz svih žanrova...

To je išlo na TV Zagreb?

Da, Hit depo se zvala.

Aha, sećam se toga.

17 godina je trajala.

Koliko redovno pratiš muziku i filmove danas? Šta ti se poslednje svidelo?

Pratim, bio sam izgubio kontakt sa domaćom scenom, sada me Ružiona vratila. To je komplicirano, kompleksno pitanje, jer ako si znatiželjan, onda te stalno nešto novo interesira. Recimo, svi bendovi koje dovodi naš najbolji promotor Mate Škugor su interesantni, evo taj National koji je zagrebački kult bend a ujedno je postao i veliki svetski bend.  Pa onda The xx i Friendly Fires...
Filmove pratim u naletima, oslanjam se na eksperte u određenim oblastima kao što je u Hrvatskoj Velimir Grgić, bez kojih ne bih “ubrao” neke naslove, ali uvek Takeshi Kitano, uvek Todd Solondz, koji je sad nedavno bio i u Sarajevu.