Vrisak iz druge sobe

Holivudski razigrana Noomie Rapace nije zaboravila svoje evropske korene. U filmu Vrisak iz druge sobe, reditelja Påla Sletauena, glumi Annu, zlostavljanu i uplašenu ženu, opsednutu bezbednošću svog osmogodišnjeg sina. Van Prometeja i Šerloka Holmsa Rapace je, očigledno, spremna da uloži mnogo više glumačkog truda, kojim marljivo iznosi film na svojim plećima. Međutim, kao što je to često slučaj u njenoj karijeri, priča u kojoj se (s)našla prosečnih je dometa i neodlučnih stremljenja.

 

Sletaune ima smisla za efektnu režiju i to dokazuje već prvim kadrom, ali mnogo propusta pravi u scenariju koji je takođe potpisao. Turobne i na momente snolike atmosfere, s junacima bez pametno osmišljenih prepreka i motiva, Vrisak grca u dosadnom narativu. Pukim praćenjem unezverene glavne junakinje, hiljadu puta dokazana mana dobre dramaturgije ovde još jednom izbija u prvi plan – vrlo brzo postaje jasno ko je glavni negativac ovog trilera, iako se reditelj svojski trudi da kreira nerešive zagonetke u osnovi jeftinim spisateljskim zahvatima. Sateran u ćošak sopstvenim rupama u scenariju, Sletauneu nije preostalo ništa drugo nego da s gledaočevom pažnjom koketira izazivanjem radoznalosti, lošim seciranjem posledica opsesivnih briga roditelja i suvišnim, verističkim oslikavanjem paranoje, što i čini.

Iako je, istina, za pohvalu što nije posegao za često izrabljivanim krajem bez ikakvih odgovora, norveški reditelj nije uspeo da odmakne dalje od upotrebe šizoidnih žanrovskiih prikaza, ostavljajući utisak da je devedeset i šest minuta filma samo izgovor za zanimljivu i napetu završnicu. Ona je, baš kao i ostatak filma, obojena nijansama koje se posle Milenijum trilogije lako mogu proglasiti dobrim, ali ustajalim nordijskim stilom fotografije – nizom sivih, pažljivo osvetljenih kadrova, što je možda i najbolji dokaz posezanja za poznatim u ovom trileru bez većih ambicija.