Golotinja je sjajan kostim

Žan-Mark Bar, mnogima najpoznatiji po ulozi ronioca u filmu Veliko plavetnilo, bio je gost ovogodišnjeg, 19. Festivala evropskog filma Palić. Kao dobitnik nagrade “Aleksandar Lifka” (na slici iznad) koju Festival dodeljuje za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji (pored filmskog kompozitora Zorana Simjanovića), Bar je, može se reći, bio u fokusu Palićkog festivala na kom je, u okviru Omaž programa dobitnicima nagrade "Aleksandar Lifka", prikazano i njegovo novo rediteljsko ostvarenje, Seksualne hronike francuske porodice. Iskoristili smo ovu priliku da sa Barom porazgovaramo na temu evropskog filma, a čiji smo presek mogli videti tokom protekle sedmice na Paliću.

Kako ste kao glumac odlučili da počnete da se bavite režijom?

Kao prvo, ja volim film, a moja saradnja sa Larsom fon Trirom uputila me na pokret Dogma. Te 1995. godine, preko ovog pokreta, imao sam priliku da se bavim filmom na veoma jedinstven način. To mi je dalo mogućnost da demistifikujem proces pravljenja filma u vreme kada je industrija bila implementirana u sve. U to vreme, niko se u Francuskoj nije bavio filmom na ovakav način, a ja sam imao priliku da uradim svoj prvi film koji će imati taj jedinstven ugao. I, treba reći, da sam na raspolaganju imao najbolje glumce koji su se u tom trenutku mogli naći –  Elodi Buše, na primer. Moglo bi se reći da je tajming bio pravi za mene da počnem da se bavim režijom, a bilo mi je veoma važno da ne pravim film ukoliko ne mogu ostaviti svoj, lični pečat.

Dakle, vi ste bili prvi reditelj koji ne dolazi iz Danske, a koji je uključen u Dogma pokret, da li ste se zbog toga osećali privilegovanim ili posebnim?

Ne. Lars fon Trir i ljudi oko njega poseduju veliki smisao za humor. Dogma je stvorena tokom jedne večeri, u razgovoru Fon Trira i Tomasa Vinterberga. Oni su želeli da teorijski eliminišu artificijelnost iz filma – veštačko svetlo, specijalne kostime i lokacije, a ukoliko je trebalo ubiti nekog junaka u filmu, pravi metak bi morao biti u cevi i glumac bi morao da ga primi. Dakle, cilj je bio da se izbegne veštačko i postigne stvarnosno na filmu. Međutim, sve ove ideje otkrivene su i sprovođene sa dosta humora, a mediji su kasnije počeli ovaj pokret da uzimaju kao nešto visokoparno i ozbiljno. Dogma je izrasla kao reakcija na Holivud, na slike ljudi koji savršeno izgledaju, slike koje su savršeno čiste, sačinjene od političke korektnosti i zabave. U tom klinču je Dogma.

U poslednje vreme, nastaje dosta filmova – američkih i evropskih za koje se može reći da vizuelno oponašaju izgled Dogma filmova (upotreba kamere iz ruke, prave lokacije, naturščici...), pa me zanima da li mislite da je Dogma izgubila svoju svrhu pored filmova kao što je, recimo, Veštica iz Blera?

Industrija očajnički pokušava da se spase. A, kada imate samo par stotina hiljada evra da snimite film u nekoliko sedmica, nemate vremena da podešavate kameru. Možda imate koji minut da namestite svetlo – ta ograničenja omogućavaju da se na filmu stvori nešto što nikada ranije nije. Veruj mi, ja bih voleo da radim klasične filmove, ali za to jednostavno nema ni vremena ni novca. U mom novom filmu, Seksualne hronike francuske porodice, kamera koja snima par koji vodi ljubav, ne prikazuje samo dvoje ljudi koji se jebu, već i određenu duhovnu razmenu između njih. Mislim da se ovaj efekat dobrim delom postiže kamerom koja je blizu glumcima, a takve stvari ne možete postići regularnim snimanjem. To je dobar pristup filmu, jer omogućava slobodu i razbijanje predubeđenja o tome šta je normalno, šta treba da vidimo, a šta ne.

U svojim filmovima, uključujući i Seksualne hronike, često koristite golotinju...

To je sjajan kostim. (smeh)

Šta postižete time i koju tačno ulogu nagost ima u vašim filmovima?

Nagost je deo svakog čoveka. Znam da ima ljudi kojima to predstavlja problem, ali kroz istoriju umetnosti, recimo slikarstva ili vajarstva, veoma je često zastupljeno nago ljudsko telo. Isto važi i za seksualnost. Previše je scena u filmovima u kojima ljudi navodno vode ljubav tako što imitiraju par minuta i onda kažu – i sada smo zaljubljeni, itd. Za mene su seksualnost, uostalom i homoseksualnost, datosti 20. veka. Kao autor, uopšte ne moram da razmišljam o tim temama – one su jednostavno deo filmskih karaktera. Seksualnost je jednako važna kao i intelekt tih junaka i njihovo fizičko biće. Kada sam ja bio mlad, mi nismo imali internet, samim tim ni pristup pornografiji koja može biti pogled na seksualnost sa negativnim konotacijama. To je treće najveće tržište u svetu posle prodaje oružja i preparata za negu tela i podmlađivanje. Takođe, pornografija podrazumeva i hipermaskulinitet i degradaciju žena i onda se zapitate zašto se toliko novca vrti na tom polju i kako takve slike deluju na našu decu, jer one mogu biti osnova za njihovo seksualno obrazovanje. Sada da se vratim na vaše pitanje i odgovorim pitanjem – zašto onda ne možemo gledati „normalne“ ljude u „normalnim“ filmovima kako vode ljubav onako kako bi, recimo, plesali? Umesto da ovu radnju lažiraju. Nemoguće je lažirati vođenje ljubavi. (smeh) Ne možete to odigrati.

U više navrata ste govorili o svom poreklu kao o mešavini različitih nacija i geografskih podneblja. Koji od ovih korena je najvažniji i koji predstavlja bazu za vaš umetnički rad?

Moja američka strana je veoma praktična, pomalo fašistička, ambiciozna... Odatle potiče i moja ideja o slobodi koja je u isto vreme veoma arogantna. U mojim francuskim korenima uglavnom su emocije. Kao osoba, mogu reći da imam dva pasoša, a u sebi imam keltske krvi, irske, škotske, ali kako sam rođen u Nemačkoj osećam se kao Evropljanin. Nakon Velikog plavetnila ljudi su me zapamtili kao francuskog glumca jer se zovem Žan-Mark i igram Francuza, što je godinama bilo prilično frustrirajuće - večito igrati strance. Prošle godine sam snimio svoj prvi američki film u kom igram Džeka Keruaka u filmu Big Sur. Posle dosta vremena nisam morao da uvežbavam akcenat, a i uloga mi je sama došla. Da zaključim, mislim da su formativne godine najvažnije, a ja sam moje proveo u SAD. Kod mene zaista postoji ta mešavina, ali recimo da američku politiku pratim više nego francusku, više pratim američki nego francuski fudbal. (smeh)

To jesu važne razlike.

(smeh) Budući da nisam bio u Americi u proteklih 30 godina, prošle godine sam primetio da se dramatično promenila i voleo bih da se vratim tamo i uzmem veće učešće u tim promenama.

Promovišete Evropu kao ideju i kao zbir vrednosti (umetničkih, političkih, humanističkih) koje izdižete kao neku vrstu civilizacijski najsavršenijih. Sada kada su mnogi ljudi u Grčkoj, Španiji, pa i u Srbiji sumnjičavi prema tim vrednostima i Evropi kao ideji za koju mnogi smatraju da ih ugrožava u njihovim specifičnim, nacionalnim odlikama i korenima, na osnovu čega i dalje možete da branite Evropu kao sačuvanu i spasonosnu ideju?

Evropa je na prvom mestu poslovna ideja – Evropa o kojoj su nas učili pokušavala je da kontroliše tržište čelika, zbog čega je uostalom i otpočeo Drugi svetski rat. Tako da je finansijska veza koju imamo (a, uostalom to je i jedina veza – evro) takve prirode da smo povezani samo sa delovima populacije, možda sa 30 procenata pojedinih nacija i zemalja. Pre neko veče sam baš govorio o tome kako, na ovom kontinentu, ukoliko ne možeš da komuniciraš sa drugim nacijama, ništa ne možeš da uradiš. Do pre petnaest godina, možda ste mogli komunicirati sa Francuzima na engleskom, ali ne i na nemačkom. Pored tih jezičkih barijera, svaka od nacija je oduvek štitila svoju industriju. Recimo, Veliko plavetnilo je bilo prvi francuski film na engleskom, sa jasnom ambicijom da se plasira međunarodni film čime je na neki način upućen izazov Holivudu. Budući da su svi učesnici bili iz različitih zemalja (Francuske, Velike Britanije...), bio je to, kako bismo danas rekli – projekat. A, onda imate Fon Trira koji je bio inspirisan Godarom ili Drejerom i koji, za razliku od Besona, ne pokušava da pravi holivudski film, već predstavlja film koji je veoma ličan, veoma artističan ali koji dopire do Francuza, Danaca, Šveđana... I odjednom, vidite kako se probija ta ideja o slobodi – jer više niste vezani, ni zavisni od tradicionalne, domaće kinematografije za koju je vezan svaki pojedini saradnik, već svi oni rade kao jedno i za taj jedan film. I prerastaju nacionalne kinematografije.

Da, ali Fon Trir i Beson imaju nacionalnu osnovu koja je veoma stabilna i koju, samim tim, prirodno, kao umetnici žele i mogu da prevaziđu putem umetnosti. Ali, ta baza ne postoji u nekim drugim zemljama kao što je recimo Srbija.

Da, ali postoji izbor. Ako napravite film koji razume 30 posto ljudi u Evropi, vi već imate kulturu. Još danas, kada postoji internet, moguće je samostalno napraviti film, pustiti ga na internet i zaraditi. Jer, vidite, mislim da su nacije unutar kontinenata stvorene iz industrijskih razloga. Još od industrijske revolucije, nacije nemaju kredibilitet izuzev u propagandne svrhe o tome ko smo mi kao nacija, ali oni ne vode računa o ekonomiji te nacije ili o državi, jer se sav biznis zasniva na iskorišćavanju radne snage iz nekih drugih izvora ili negde drugde. Zato mislim da danas, kada nacija gubi kredibilitet, komunikacija na nivou kontinenata ili šire ima daleko veći značaj. Zaista verujem da je Evropa nastala iz istih razloga iz kojih i Amerika, jedini problem su jezičke barijere – u Evropi ima oko 36 različitih jezika, u Americi je samo jedan. Na primer Grčka – ta zemlja je isključena iz Evrope zbog jebenih Turaka. Takođe, Jugoslavija ili Bugarska – bile su isključene iz Evrope jer se nisu razvijale po principima Zapadne Evrope – ni u smislu filozofije, ni u smislu politike i načina na koje su nastale američka, francuska ili ruska revolucija. Zato mi možemo biti povezani ekonomski, ali ne i u smislu da ljudi veruju da smo u nečemu zaista zajedno. Pomoću interneta, postoji mogućnost pravljenja filmova koji su van nacija, koji mogu biti “razmenjivani” i onda, u tom smislu, Evropa postoji.

Pomenuli ste da je Big Sur vaš prvi američki film za 30 godina. Kako to da ste odabrali baš lik Džeka Keruaka?

Nakon Velikog Plavetnila, ostao sam u Evropi. Teško je biti, na neki način, odbačen od strane sopstvene zemlje, a pritom znati da imaš talent koji bi tamo mogao doći do izražaja. Ova uloga je do mene došla slučajno – neko je pomenuo moje ime na nekakvom koktelu. (smeh) Zaista! To zaista ide tako glupo. Oni su očajnički tražili svog Džeka Keruaka, a ja dolazim iz generacije kojoj je Keruak bio jedan od mentora.

A, ne Toro?

Da, i on, to su ljudi koji su na mene izvršili uticaj, težili su transcendenciji i prirodu koristili kao svog sudiju, u svemu. Imao sam 17 godina i odlučio da putujem po Severnoj Kaliforniji i u Los Anđeles. Nedavno je izašao film Na drumu koji su radili daleko mlađi ljudi koji nisu pokazali da su ovi momci, bitnici, bili zapravo pravi egoisti, zapravo egomanijaci. Mislim, oni su bili divni, živeli su otpor nakon Drugog svetskog rata, ali bili su egoistični. A, ovaj film Na drumu je idealistička slika.

Romantična?

Da, romantična. I naravno da su oni bili romantični, ali ono što je izostavljeno u tom filmu je da se romantika plaća. Ne pokazuje šta kreativnost i ta velika želja za stvaranjem radi čoveku. Kako je smrtonosna. (smeh)

Kada ste primili nagradu “Aleksandar Lifka”, pomenuli ste da ne znate ko je on, ali da ćete saznati. Pa, jeste li?

Da, da, nisam. Dobio sam i knjigu. Užasno sam arogantan. Znate, kada sam bio na Festivalu u Avinjonu, radio sam tamo predstavu i uoči probe, lokalni novinari su me pitali kako na mene utiče duh Žana Vilara, a ja sam ih pitao: “Ko je Žan Vilar”, a bio je to lik koji je sve to organizovao. Ali, obećavam da ću saznati, priznao sam već da sam arogantan. (smeh)

Empire magazin vas je pre više godina uvrstio među sto najseksepilnijih zvezda. Kako se osećate povodom toga?

Biće to veoma važno znati za jedno sto godina. (smeh) Ne, ne, veoma mi je značilo tada. Zapravo, imao sam veliku sreću da igram u Velikom plavetnilu, jer mi je taj film omogućio da nikada ovaj posao ne moram uzeti za ozbiljno. Imao sam privilegiju da stanem pred kameru i da se zabavljam.