Plav na Austera, crven na Lyncha

Originalni naziv: La femme du Vème
Scenario: Pawel Pawlikowski (prema romanu Douglasa Kennedyja)
Uloge: Ethan Hawke, Kristin Scott Thomas, Joanna Kulig
Trajanje: 85 min
Proizvodnja: Francuska, Poljska, Velika Britanija, 2011.

Novi film nekadašnjeg dokumentariste, Poljaka Pawela Pawlikowskog, Žena iz susedstva, barata jakim oružjem – dobro skrojenim kafkijanskim zapletom u kom američki pisac (Ethan Hawke) sa mutnom prošlošću i, kako uskoro saznajemo, ne baš stabilnim mentalnim zdravljem, dospeva u Pariz sa nadom da će se izmiriti sa bivšom suprugom i podizati njihovo dete, ali završava u predgrađu Grada svetlosti okružen emigrantima, sa zaposlenjem koje mu nije sasvim jasno i nizom sukoba sa jednako izgubljenim dušama u zadnjem džepu metropole.

U nizanju slučajnosti koje kao bujica nemilih i tajanstvenih događaja među koje spada i odlazak na književno veče (brojgelovski prikaz blaziranih književnih spodoba nalik balu vampira) gde pisac upoznaje misterioznu ženu (Kristin Scott Thomas) može se pronaći i nešto plave boje iz romana Paula Austera, a, sve veći jaz između junakove svesti i njegovih fantazija na tragu je odličnog filma Secret Window, uostalom i Isijavanja kao i niza filmova o piscima koji su pomerili pameću na nesreću njihovih supruga i stanodavaca.

Lynch se raspoznaje u purpurnim enterijerima koji su svedoci patološke afere sa misterioznom ženom koja u prvih nekoliko sekundi susreta sa našim piscem jasno daje do znanja da će ovom sasvim izgubljenom čoveku biti i majka i ljubavnica i muza. Budući da ona govori sve što ovaj hoće da čuje, biva jasno da posla nisu čista i, sa obzirom na celokupnu situaciju nesrećnog pisca, tenzija raste.

Pawlikowski koji je u svom ranijem, odličnom filmu My Summer of Love, priči na tragu Nebeskih stvorenja, o dijaboličnom prijateljstvu između dve devojčice, savršeno povlačio linije između sveta realnih zbivanja i fantazija svojih junakinja, poseže za sličnim principom i u slučaju svog pisca izgubljenog u predgrađu Pariza.

U nizu scena u kojima junak prati svoju ćerku, on nije toliko otac koji traži starateljstvo i uhodi svoju bivšu porodicu koliko labilan um koji kroz ograde vrtića, musave prozore motela i iza uglova zgrada posmatra svoj mogući dobar život mereći kilometre koji ga sve više, kako vreme odmiče, udaljavaju u crnu rupu sasvim drugačijeg, lošijeg života u samoći i bez uspeha.

Na ovoj liniji, Pawlikowski vešto ostavlja svog junaka da pluta u namerno neizoštrenim drugim planovima kraj sasvim jasno slikanih zidova zgrada Pariza koji više podseća na ovaj grad iz Mržnje nego iz Funny Face. Dvojezičnost je često korišćena da pokaže otuđenost junaka koji uporno pokušava da nađe izlaz iz košmarnog predgrađa gde se čuje čak i poljski pored francuskog kojim savršeno govori njegova supruga, uostalom i ćerka od šest godina, ali ne i maternji jezik pisca. Iako povremeno komičan, ovaj “poremećaj” u sporazumevanju često ima ulogu da proširi sve veći krater između pisca i realnog sveta kojim je okružen a u koji očigledno ne može ili ne ume da se uklopi tako da u jednom trenutku on počinje da sumnja čak i u jezik kojim je napisao svoje delo (“Možda bolje zvuči na poljskom”, kaže šankerici Poljakinji koja radi u restoranu motela).

Međutim, Žena iz susedstva poklekne u razrešenju ove pažljivo štrikane paučine misterije, halucinacija i slika koje precizno lociraju junaka na rubu između sna i jave tražeći od njega da se opredeli. Pawlikowski je razrešenjem dozvolio jednu od gorih stvari koja mu se može prikačiti kao reditelju prilično intrigantnog stila, a to je da se olako u svojoj inspiraciji pozvao na sve gore pomenute uzore. Razrešenje kao i poruka koju šalje mogli su biti deo bilo koje TV drame ili jeftine sapunice koja nije morala ovoliko kafkijanski, osterovski ili kako god obigravati oko svog obroka.