Dans Mon Arène

Mesto: Beogradska arena
Vreme: Petak, 1. jun 2012.

Sa decom u kući, koja na YouTube stalno puštaju jedno te isto, neke muzičke zvezde vam izađu na nos. Kao što je meni na nos izašla Zaz. Nije žena ništa kriva. Uistinu peva prelepo, ali je voli moja starija kćer, pa sam, kada sam dobio zadatak da odem u Arenu na koncert ove simpatične Francuskinje, tešio sebe idejom da zapravo idem na koncert njenih zemljaka Nouvelle Vague, koji su nastupali kao predizvođači, vadeći se za katastrofalno organizovani nastup u Beogradu pre par meseci. Završilo se tako što sam ipak mnogo više uživao slušajući Zaz. Šta ćete – život je prepun obrta.

U teoriji, Nouvelle Vague su moja teritorija. Unikatni cover bend koji svira pesme iz doba panka, nju vejva i post-panka. Reklo bi se – uživancija zagarantovana, a mene uvek privlače radikalni pristupi obradama, kao što to, recimo, radi Paul Anka. Kod njega je sving, kod Nouvelle Vague bosanova. Ali, nekoliko stvari se u petak uveče zaverilo protiv njih, bar što se mene tiče. 

Prvo su tu bili organizatori koji su sasvim nepotrebno napravili red ispred ulaza gde su deljene novinarske akreditacije. Puštali su nas u zgradu dvoje po dvoje, kao da u Areni svira ne znam kakva država u državi poput AC/DC, U2, Madonne ili Rolling Stonesa a ne Zaz, devojka koja se proslavila svirkama na ulici, pevajući o ne baš ružičastoj svakodnevici malih ljudi. Posle tog gubljenja vremena, usledilo je čekanje reda ispred severnog ulaza u Arenu. Neko pametan je od desetak ulaza otvorio samo dva. U međuvremenu, Nouvelle Vague su počeli da sviraju, tačni k’o sat (21h). Zbog ovako pametnih postupaka domaćina, nisam čuo bar dve pesme, među njima – kako mi rekoše kolege - A Forest od The Cure, koja mi je veoma draga. 

A ostalo? Recimo da su mi Nouvelle Vague zvučali mlitavo, to jest progutano u Areni. Ovo mi je prvi suset sa njima, ali rekao bih da im bolje pristaju svirke u klubovima nego u velikim koncertnim halama, gde njihove verzije Master And Servant, Just Can’t Get Enough, Too Drunk To Fuck, Blue Monday, Blister In The Sun, i This Is Not A Love Song deluju, pa… pomalo uspavljujuće. A takvoj atmosferi  naročito je doprinela publika (oko 8.000 ljudi prema zvaničnim procenama organizatora, među njima mnogo dece), koja je prvenstveno došla da sluša Zaz, i kada je bend oko 22h najavio da svira poslednju stvar (Love Will Tear Us Apart) bio je burno pozdravljen upravo zbog toga. 

Zato je dolazak Zaz (svetovno ime Isabelle Geffroy) bio pozdravljen ovacijama. I ona je bila poslovna: sa bendom je izašla na pozornicu tačno u 22.30. Veselo devojče u haljinčetu koje nosi patike u različitim bojama (jedna narandžasta, druga žuta) odmah je zapalila masu sa Le Passants. Žena ima moćan, unikatan glas, i uopšte ne treba da čudi što je kritika upoređuje sa Edit Pjaf. Samo mi se njen imidž devojke koja peva na ulici o ljudima sa ulice (pogledajte, uostalom, naslovnu stranu njenog albuma) i kaže kako joj novac nije bitan ne uklapa u Arenu.

Začudo, pokazala se kao izvrstan šoumen upravo u takvom okruženju. Bila je prava loptica-skočica, sve vreme je plenila pažnju i animirala publiku (u jednom trenutku je terala ljude da puste „životinjski vrisak“ po principu „muškarci da vrište iz prostate a žene iz jajnika“ i da „vrište čak i za svoje pretke“ što je rezultiralo u cepanju ušiju), a ubrzo se pokazalo da je mnogo više od talentovane šansonjerke i kantautorke, koju je medijska histerija gurnula u prvi plan. S lakoćom je prolazila kroz razne muzičke stilove; njena obrada disko standarda I’m So Excited (Pointer Sisters) u Vaya Con Dios stilu – sve sa francuskim kotrljajućim R prilikom pevanja na engleskom - zvučao je punokrvnije od svega što su pružili Nouvelle Vague. Naročito je bio impresivan njen bend, koji je svirao muški, da bi u finalu čak odvalio „tvrdi“ rokenrol. Očekivano, publika je najbolje znala hitove kao što su Je veux, La long de la route i briljantnu socijalnu baladu Dans Ma Rue, a koncert je, začudo potrajao više od 100 minuta, iako Zaz iza sebe ima samo jedan studijski album. 

Kad se podvuče crta, fin je ovo bio koncert, s tim što bih više voleo da sam ga gledao na Kalemegdanu, na otvorenom, kako je prvobitno bilo predviđeno, ili na sred Knez Mihajlove, u skladu sa uličnim video klipovima koje sam mesecima gledao zahvaljujući detetu.