Utovar utvara

Scenario: Seth Grahame-Smith, John August, Seth Grahame-Smith (prema TV seriji Dana Curtisa)
Uloge: Johnny Depp, Michelle Pfeiffer,Helena Bonham Carter, Eva Green, Bella Heathcote
Žanr: horor, komedija
Trajanje: 113 min
Proizvodnja: SAD, 2012.

Američka serija Dark Shadows s kraja 60-ih prošlog veka naizgled je riznica blaga za Tima Burtona, reditelja očaranog gotskim bajkama, iščašenom melodramom i crnim humorom. Iako se sličan sličnom raduje, ispada da je, u ovom slučaju, Burton odviše lako shvatio ne mali zalogaj adaptiranja serije od 1000 i kusur epizoda, te da se možda i previše izdigao iznad odabranog narativa kao lakog štiva, da bi se u njemu obreo kao izgubljeni zec na nepreglednom polju kupusa.

Otuda je krajnji rezultat na oko ukrasna ikebana od vampira, vukodlaka, veštica, duhova, gotske magle, gomile šminke i nepovezanih pričica – zapravo ogrizaka velikog, nesvarenog Burtonovog obroka.

Priča o povratku 200 godina starog vampira, Barnabasa Collinsa u svoje rodno mesto Kolinvud i već propali porodični zamak u kom zatiče šačicu svojih potomaka, sada urušenog ugleda i dostojanstva usled izgubljenog porodičnog biznisa, bolje zvuči na papiru nego što je u filmu zaista ostvarena. Na svakih deset minuta, Burton otpočinje da priča priču iznova – o Collinsovoj predistoriji, izgubljenoj ljubavi, o predistoriji nekog od članova porodice, o ribarskom biznisu, o uklapanju Barnabasa u razulareni svet 70-ih (uz neduhovite i traljave antiglobalističke, anti njuejdž šale), o nesrećnom detinjstvu nove guvernante... Na ovaj način gledalac samo stiče utisak da reditelj uporno pokušava da pronađe najpristupačnije mesto da zaista zagrize priču i uroni u svet svojih junaka, a da u međuvremenu nudi blokove neduhovitih skečeva, međuprograma, te revije kostima, maski i efekata iz očigledno skupoceno pripremljenog fundusa za celu igru. Burtonov talenat da svet utvara i čudaka učini uverljivim i postavi ga kao paralelni svet u kom se ogleda odabrana svakodnevica, ovde ne uspeva da napravi razliku između duhova iz bajki i junaka od krvi i mesa koji, takođe kao utvare, lišeni cilja i predistorije, bauljaju po Kolinvudu.

Iako su svi ostali saradnici na filmu – kamerman Bruno Delbonnel (Čudesni svet Amelije Pulen) koji savršeno dočarava mračnu i bajkovitu atmosferu udaljenog zamka, rustičnost odaja u kojima Collinsovi propadaju okruženi jeftinim igračkama, i kompozitor Danny Elfman koji se duhovito poigrava muzikom iz 70-ih – odlično uradili svoj posao, izostanak Burtonove koncentracije na priču po čemu je poznat iz svojih ranih radova, doprinosi da ceo film konstantno visi na ivici revijalnog programa, nalik džinovskom trejleru.

Za razliku od Michelle Pfeiffer kao matice porodice Collins i Helene Bonham Carter kao doktorke pozvane da izleči najmlađeg Collinsa, da bi se potom propila, koje uprkos mršavosti scenarija uspevaju da na pojedinim mestima zjapeće prazne Burtonove kuće ispredu paučinu nekakvog prisustva (u slučaju Carterove i humora), Johnny Depp se očigledno previše oslonio na domaćinski refleks nastao dugogodišnjom saradnjom sa Burtonom. Otuda, vampirska šminka i šmek na ovom glumcu vise kao najobičnija kućna haljina. Iako lik vampira Barnabasa daje za pravo Deppu da se osloni na svoje ranije role u Burtonovim filmovima (posebno na Edvarda Makazorukog), preterani manirizam, uostalom i loše postavljena melodrama sa guvernantom, čine da svaki sporedni lik u filmu deluje živopisnije i vrednije pažnje.

Na kraju krajeva, treba reći da izbor Mračnih senki za adaptaciju u filmski scenario, možda i nije bio tako dobra ideja za novi Burtonov film, te da bi bilo hrabrije okrenuti se nekoj priči koja bi ovom reditelju pružila izazov, a ne samo poligon za ponavljanje starog gradiva. Jedino što je film proizveo je tekuće nadgornjavanje između okorelih Burtonovih i fanova originalne serije oko prava na konačni sud o filmu. A, to je već igra utvara svoje vrste.