Razdragane tinejdžerke iz vremeplova

Mesto: Hala sportova, Novi Beograd
Vreme: Subota, 21. april 2012.

Jedna moja drugarica iz srednje škole imala je sve albume Crvene jabuke. To je uvek ponosno isticala i puštala njihove pesme u svakoj prilici. Iako sam se ja uglavnom družio sa ljudima koji su slušali nešto drugo, znao sam mnoge devojke koje su odlepljivale na te simpatične Bosance. Ja ih nisam vario – kad bih čuo Žeru kako peva one patetične tekstove, osećao bih se kao da mi je neko uvalio preterano sladak kolač – ali, ruku na srce, ipak je to bio sasvim pristojan, mejnstrimaški pop. U drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, kada se od tzv. sarajevske škole jednostavno nije moglo pobeći (Hari Mata Hari, Dino Merlin, Zdravko Čolić, Saša Lošić i Alen Islamović napadali su pojedinačno, kombinovano, i što je najgore - neprekidno), Crvena jabuka je bila sasvim podnošljiv izbor. Tako da mi nije baš toliko smetalo kad bi moja drugarica ubacila u kaset-dek svoj omiljeni bend, tada jedan od doslovno najpopularnijih u Jugoslaviji. 

Više od dve decenije kasnije, u beogradskoj Hali sportova, početak koncerta Crvene jabuke očekuje nekih 2.500 duša. Tribine su solidno popunjene, parter poluprazan. U publici su uglavnom devojke – srednjoškolke ili studentkinje, i dosta je mlađih ljubavnih parova. Ne vidim baš mnogo svojih vršnjakinja, koje su sada na pragu četrdesetih. Ali sve izgleda kao da su se osamdesete, na neki perverzan način, protegle do danas. Crvenu jabuku i dalje očekuju razdragane tinejdžerke. A kad Žera u 21 sat izađe sa ekipom na binu, i on deluje kao da se konzervirao, ako se izuzme malo zaobljen stomak. Da nije prazne druge polovine partera, iluzija putovanja kroz vreme bila bi savršena. 

Početak koncerta nije baš obećavajuć: muzika svira, čuje se Žerin glas, ali bend ne mrda. U pozadini ide nekakav video spot koji, ako sam dobro razumeo, dokumentuje uspehe Crvene jabuke. I tako četiri minuta. Okej, okej, rekoh sebi, trudili ste se, veliki ste, a sad dajte publici ono po šta je stvarno došla. 

I Crvena jabuka dade. Čitava tri sata. 

Krenuli su sa srcedrapajućom baladom Sanjati i nastavili sa nešto bržom Tuga ti i ja. Mlada publika je znala svaki stih a bend je zvučao sasvim profesionalno, mada se visoko na tribinama jedva moglo raspoznati šta Žera peva. U parteru se sve čulo malo bolje, i bas je pristojno drmao, ali su se solo deonice gitariste Damira Gonze s mukom probijale kroz mutnu zvučnu sliku, barem u početku, dok tonci nisu doterali stvar. U međuvremenu, smenjivale su se pesme sa prošlogodišnjeg albuma, Za tvoju ljubav sa starim hitovima, a ludnica u publici je nastala kada je Crvena jabuka zaređala standarde Volio bi da si tu i Bježi kišo s prozora. Sve to mene nije nešto pomeralo, ali mi je, kad je na red došao Dirlija, pažnju privukao gitarista. Iz pop modaliteta, Gonz je prešao u hard rok, i ceo bend je postao oštriji. Neke devojke su svirale air gitaru – uz Crvenu jabuku.

Stvari su malo skliznule ka estradi u Jazz’ba – to je komotno narodnjak mogao da bude – da bi ponovo uzletele u Ako odeš ti, u kojoj je Gonz zvučao kao da svira Shot By Both Sides od grupe Magazine. I više se, na svu sreću, nisu spuštale. 

Generalno, Crvena jabuka zna znanje što se ređanja pesama tiče: iako je vrlo prepoznatljiva po baladama kao što su Sa tvojih usana, Tugo nesrećo, Nekako s proljeća i Moje najmilije ona ne pravi blokove sporijih stvari već ih meša sa bržim i žešćim, poput To mi radi, Sviđa mi se ova stvar, Zovu nas ulice, Otrov, pa tako koncert, iako vrlo dugačak, ni na trenutak nije postajao uspavljujuć. Mnogo je pomagalo i što je bend bio napržen: nisam očekivao da će obrade Bacila je sve niz rijeku (Indexi) i Denny (grupa Cod) zvučati i dostojanstveno i – za razliku od originala – brzo i žestoko, sa pravom pravcatom gitarskom grmljavinom. A posebno iznenađenje mi je priredila Ti znaš, koja je zvučala kao ukrštanje Where The Streets Have No Name od U2 i Run Like Hell od Pink Floyd. Povrh svega, Dražena Žerića Žeru je bilo baš briga za vladajuću histeriju oko zabrane pušenja. Čovek je malo pevao, malo pušio, posebno u drugoj polovini koncerta, a sve je to na bini snimala kamera. 

Kada se svirka približila trećem satu, to jest ponoći, publika je malo počela da se osipa – postojala je opasnost da se ne uhvati noćni bus – ali činilo se, kada su Žera i ekipa stavili tačku, da su i jedni i drugi želeli da se druže još. Ja sam malo gunđao što je sve to toliko potrajalo, ali kako sam se nadao da ću proći s Crvenom jabukom, prošao sam dobro, pa sam se još i zabavio. Za razliku od takođe trosatnog koncerta Zabranjenog pušenja od pre par godina, odavde nisam poželeo da izađem.