Kolarac je bio ispunjen uglavnom mladim parovima, devojkama i devojčicama... Devojčice su naročito upadale u oči. One su posle 100 minuta besprekorno otpevanog i odsviranog koncerta pohrlile da uzmu autograme, pa su čak stvorile veliku gužvu ispred bekstejdža
Mesto: Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd
Vreme: Subota, 7. april 2012.
Kolarac je bio ispunjen uglavnom mladim parovima, devojkama i devojčicama... Devojčice su naročito upadale u oči. One su posle 100 minuta besprekorno otpevanog i odsviranog koncerta pohrlile da uzmu autograme, pa su čak stvorile veliku gužvu ispred bekstejdža. Da ne živim u zemlji Srbiji, pomislio bih da Aleksandra Kovač, sa svojim profi pristupom medijima i publici, i sa ovakvim reakcijama kod mlađih naraštaja, spada u najžešći mogući mejnstrim, da prodaje brdo albuma, da se ne skida sa TV i radio stanica.
Formalno, ona i jeste mejnstrim – nema u njenoj muzici i tekstovima ničeg što konfrontira i izaziva, sve je prijatno, umilno, lepršavo, romantično i sračunato da izazove pozitivnu emociju. A suštinski? Pa, tu ulazimo u priču o kulturnoj politici u Srbiji, koja prevazilazi format prikaza jednog koncerta, ali i u priču o količini prisustva. Aleksandra Kovač, koliko god bila poznato ime, pravi velike pauze u koncertnoj i diskografskoj aktivnosti. Uz izuzetke kao što je neuspela kandidatura za Pesmu Evrovizije, nema je preterano ni u medijima. Pa ipak, uspeva joj da privuče pažnju kad god nastupi, i još je devojčice jure za autogram.
Koncert je najavljen kao intiman i akustični. Ovo potonje definitivno nije bio, barem ne u opšteprihvaćenom smislu reči, jer sve vreme su se korisitili električni instrumenti. Sa druge strane, Kolarac je svakako idealan izbor za ostvarivanje prisnosti sa publikom. Veći je od kluba, manji od koncertnih prostora tipa Dom omladine. Kolarac je, međutim, i rizičan izbor sa svirku. Maksimalna akustičnost prostora, što je u Beogradu retkost, omogućuje da se na svakom mestu jasno čuje sve. Svaka bravura, svaki kiks, svaki šum. Moraš biti vrlo samopouzdan i uvežban da bi nastupio tamo. Moj utisak je bio da se koncertom na ovakvom mestu i želelo pokazati samopouzdanje.
Pa, na tom planu uspeh je bio potpun.
Aleksandra je otvorila nastup sa Opet sam tu i To je to, u kojima je zvučala profesionalno, ali i malo ukočeno. Stvar je živnula sa izvođenjem Love Operator sa prvog solo albuma Med i mleko (2006), i dalje uglavnom nije bilo popuštanja. Hit Ti je i zvučao kao hit, sa publikom kao masovnim pratećim vokalom, a bend je prvi put došao do izražaja u naglašeno džeziranoj Remembering Love. Inače, do kraja koncerta nije me napustio utisak – koji svakako može biti subjektivan – da Aleksandra zvuči zrelije i ubedljivije kada peva na engleskom, bilo da su to njene autorske stvari ili obrade njoj omiljenih džez i soul pevačica (Billie Holiday, Aretha Franklin).
Pošto je pri polovini koncerta nadahnuto otpevala naslovnu pesmu sa svog poslednjeg albuma U mojoj sobi (2009), Aleksandra je sela za klavir i zasvirala (You Make Me Feel Like) A Natural Woman, biser Carole King iz 1971. godine.
Potom je prepustila publici da otpeva Da te volim, i to je bio najsimpatičniji trentuak koncerta, budući da se amaterski hor devojaka i devojčuraka potrudio da neke deonice otpeva piano – koliko god u tome zvučao nespretno.
Usledio je blok sa džez i soul obradama, koji je otvoren sa I Never Loved A Man (Aretha Franklin); Aleksandrini pokreti na bini postali življi, a bend je ponovo istupio iz uloge funkcionalne pratnje; razmahao se, pa je na momente čak zvučao furiozno i oštro. Sve je to bilo praćeno cičanjem nekog deteta, ne starijeg od dve godine, koje je razgaljivalo publiku. Da je ovo na istom mestu bio koncert klasične muzike, i majka i dete bili bi ispraćeni smrknutim pogledima.
Sa Hoka Hej se završio regularni deo svirke i posle kraće pauze Aleksandra se vratila sa bendom, zapevavši umornu, zaboravljivu baladu Idemo dalje sa kojom je prošle godine nastupila na RTS-ovom izboru za srpskog evrovizijskog kandidata. Usledile su, na svu sreću, poletna izvođenja Nemoj ovako i (reprizno) Ti. Svetla su se potom upalila, i devojčice su pojurile ka bekstejdžu, noseći na potpis besplatne primerke albuma U mojoj sobiž koji su pred koncert sačekali posetioce na sedištima. Fin marketinški potez, ali još bolja stvar bi bila – izdati novi album i češće praviti svirke, jer stalnu publiku, pogotovu ovako mladu, valja negovati i održavati.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari