Publika uživa, ploveći kroz vasionu spejs-roka, esid roka i krautroka sedamdesetih, splavareći niz maticu dugih instrumentalnih pasaža, čija dinamika varira od tihe podrške šamanskom šaputanju pevača do žestoke, prašteće vožnje po hard rok brzacima
Mesto: Gun Club, Beograd
Vreme: Subota, 31. mart 2012.
Iako je početak koncerta neshvaćenih pionira jugoslovenske spejs-rok psihodelije, grupe Igra staklenih perli, zakazan za 22h, muzičari ne izlaze na binu ni u 23. Beogradski Gun Club je, doduše, mesto na kojem svirke gotovo nikad i ne kreću pre tog vremena, ali je, svejedno, broj posetilaca zabrinjavajuće mali. Ne može ih se, raštrkanih po svim prostorijama, sakupiti pedesetak.
Izuzev kaleidoskopskih motiva koji se emituju preko video bima, ništa ne ukazuje da će ovde biti nekakve spejs psihodelije. Ironično, sa razglasa se emituje žustra, na kratki metar skoncentrisana muzika koja je bila hit u vreme kada je Igra staklenih perli snimala ploče - muzika koja joj je u Jugoslaviji praktično oduzela tržište.
Da stvar bude bizarnija, u 23.30, kada su muzičari konačno izašli na pozornicu, za miks pultom se pomalja niko drugi do Koja iz Disciplin A Kitschme. To je stvarno prizor. Kvintesencijalni čovek novog talasa oblikuje zvuk grupi koja je u vreme Paket aranžmana (1980) snimala muziku prošlosti kako u jugoslovenskim tako i u svetskim razmerama (ako se izuzme krautrok komponenta). S tim što niko u Jugoslaviji nije pokušao tako nešto... otkačeno, i još to izvodio s takvim perfekcionizmom.
Kako god, uprkos popularnoj ceni ulaznice, činjenica da je u publici tek 70 ljudi, jasno govori da se ono što je bilo opskurno pre tri decenije nije u međuvremenu razvilo u nešto više od (kultne) opskurnosti. Tome nije pomogao ni status istorijske znamenitosti, ni blagonaklon stav kritike prema ta dva studijska albuma koja je bend ostavio za sobom - Igra staklenih perli (1979) i Vrt svetlosti (1980) - niti visokocenjena butleg izdanja.
Koncert kreće svemirskim zvucima i kosmičkim napevima kakvi se, recimo, mogu naći na drugom albumu Pink Floyda A Saucerful Of Secrets (1968). Kad ulete gitara i bubnjevi, sve se pretvori u solidan hard rok – tehnički savršen i kristalno isproduciran – a onda ćelavi basista zapeva na engleskom. To je Draško Nikodijević, član postave koja je snimila debi album, a do njega je osedeli osnivač benda Predrag Vuković koji udara u daire i udaraljke. Nikodijevićev izgled je taj koji pleni pažnju. Njegovo ispijeno lice i urokljiv pogled savršeno ide uz muziku, a duboki glas je odgovarajuće nezemaljski.
I sledeća pesma je na engleskom (tako će biti do kraja); Nikodijević zvuči pomalo kao David Byrne a kroz muziku se provlače indijski motivi. I koncert dalje teče... ne znam naslove pesama, a i ne bi mi bilo od pomoći da se raspitujem. Kompozicije su duge, kao da se stapaju jedna sa drugom, i ponekad nije jasno da li su pauze prekidi između pesama ili se radi o predahu između stavova.
Članovi benda samo tresu, ne progovarajući ni reč. Za razliku od Floyda nemaju čoveka kostimiranog u medveda da uspostavi komunikaciju sa publikom. Ona svejedno uživa, ploveći kroz vasionu spejs-roka, esid roka i krautroka sedamdesetih, splavareći niz maticu dugih instrumentalnih pasaža, čija dinamika varira od tihe podrške šamanskom šaputanju pevača do žestoke, prašteće vožnje po hard rok brzacima. Gitara je napržena, i po potrebi zvuči kao usijana žica. Podmlađeni bend zvuči punokrvno i uvežbano, a ova lekcija iz opskurne prošlosti zvuči više nego dostojanstveno.
Takođe se čini da Vuković, Nikodijević i ekipa, uprkos odloženom početku, zaista ne mare za koliko ljudi sviraju, već da sviraju zato što im se to sviđa. Kada je bend drugi put otišao na pauzu, posle 90 minuta koncerta, mnogi su shvatili da je svirci došao kraj. Malo kasnije, kada je ispred bine ostalo petnaestak ljudi, mahom mlađih od 30 godina, Igra staklenih perli se vratila na binu i opušteno nastavila svirku. Bez reči. I to je bio najbolji deo ovog magičnog časa skrivene istorije jugoslovenskog rokenrola.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari