Šta da rade osvedočene cepidlake kada iskusni sineasta realizaciji svog dugogodišnjeg sna pristupi ziheraški i traljavo osim da grde i prozivaju?
Scenario: Milovan Vitezović, Zdravko Šotra (po prozi Aleksandra Berčeka)
Uloge: Aleksandar Berček, Miloš Biković, Ljubomir Bulajić, Aleksandar Radojčić, Uroš Jakovljević, Vojin Ćetković, Branimir Brstina, Predrag Ejdus, Tamara Aleksić, Ivan Bosiljčić
Žanr: omladinska komedija
Trajanje: 121 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2012
Vaganju viđenog u novoj adaptaciji Šešira profesora (Koste) Vujića može se pristupiti iz nekoliko pravaca. Kao repertoarski film, ovo delo je, sudeći po odazivu publike, postiglo svoj cilj, kao omladinski film ukazao je na suštinski i pogubni nedostatak ostvarenja upućenih ka onima koji ipak najbrže i najlakše dreše kesu za ceh bioskopske ulaznice... Međutim, kako je ključni autor ovog projekta (ovde u ulogama i koscenariste i reditelja) Zdravko Šotra u mnogo navrata naglašavao da je ovaj film njegov dugo, dugo, dugo... sanjani san, možda bi najsvrsishodnije bilo prići mu ponajpre sa te strane.
Jer, ovde nema iznenađenja - nakon nekoliko radova za potrebe televizije (triptih serija po prozi Mir Jam) Šotra i u ovom ostvarenju viđenom za bioskopsku eksploataciju pristupa istim produkcijsko-izražajnim nemarom. I u Šeširu profesora Koste Vujića junaci se kreću u nekoliko zatvorenih prostora, na otvorenom im je dostupno tek parče jedne i po ulice, razgovorne scene traju posve neekonomično, ako ne i sumanuto dugo. Osim toga, tu je i epizodična i nimalo koherentna pripovedna struktura (kakvu, uostalom pamtimo iz ne posebno dobrog, ali ipak u odnosu na Šešir... superiornijeg Lajanja na zevzde), a Šotra, reklo bi se, ni ne haje puno da ovo svoje filmsko delo izdigne iznad ne baš visokog i pohvalnog nivoa rutinerske TV izrade srpskog tipa.
Očekivalo se, imajući u vidu priču o snu kome se, eto, nakon duuuuuuuuuuuugog čekanja, ipak dalo da se ostvari i na javi da će Šotra pokazati više duha i poleta u izradi ovog dela. Međutim, ovde sve zastaje na nivou očekivanog, zapravo, u okviru nižih očekivanja. Zapleta ovde ni ne nema, pred očima gledalaca promiče niz anegdotalnih epoizoda sasvim predvidivog ishoda, antagonizma i antagonista ni u tragovama, tek dva sata nenadahnutog i nedovoljno inspirativnog prikaza zgoda dobrohotnih đačkih spadala koji se, premda ih, kako će budućnost pokazati, čekaju blistave karijere i značajna mesta u istoriji Srbije i istoriji srpske nauke i kulture, ipak ponajpre uživaju u nadgornjavanju sa svojim voljenim, a ekcentričnim profesorom Vujićem (iz duge glumačke hibernacije probuđeni Aleksandar Berček). Ruku na srce, epizodična struktura jeste preuzeta iz samog literarnog predloška Milovana Vitezovića, ali preinačavanje u filmski medij ipak omogućava i podosta intervencija, baš kao što i zahteva daleko više napora nego što Šotra pokaže u bilo kom miniutu i bilo kom aspektu ovog svog viđenja Šešira profesora Koste Vujića.
Ovako dobijamo tek bledu kopiju konfekcijske filmske-TV izrade za koju je Šotra donedavno (bio) sposoban (ne sme se smetnuti sa uma da Šotra u rediteljskom smislu stojii iza kapitalnih dela srpske serijske-TV istorije poput Više od igre i Majstorske radionice), te Šešir profesora Koste Vujića biva tek nagoveštaj mogućnosti kako reditelja, tako i samog teksta (sve i da uzmemo u obzir činjenicu da ovdašnji filmski budžeti u značajnoj meri sputavaju, a da je jako teško u čitavoj Srbiji naći ujednačenu, smislenu, a pri tom i očuvanu arhitektonsku celinu). Tako da je Šotrin Šešir... film tek u uslovnom smislu reči, on može da posluži kao deo bioskopske ponude, ima tretman filma unutar distribucije, ali na prvom mestu svedoči tek o ubeđenju autora da je sve dopušteno i da sve prolazi, pa i ovako akljav i nedostojanstven odnos prema vlastitom snu.
Šešir profesora Koste Vujića ipak zavređuje ocenu višu od one koja bi mu bila najpravičnija, jer se nedvojbeno obraća publici (bez obzira što podilazi ukusu i pogrešno anticipira njene kriterijume i preference) i jer stupa na davnih dana u visoki korov zarastao teren srpskog omladinskog filma. Ipak, ovo delo u značajnoj meri nagoni na razmišljanje i na jednu primarno neestetsku temu – sudeći po dometima Šešira..., mirne duše bi se moglo reći da onaj nauk koji veli da „na mlađima svet ostaje“ nije tek politički nekorektna jezička poštapalica, već i smer u kome treba razmišljati ako želimo da se pomerimo od primera afilmičnog cerebralnog arhaizma na velikom platnu što Šotrino viđenje Šešira profesora Koste Vujića na prvom mestu i jeste.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
druže jankoviću, prigovaram (gost)
| 30.03.2012. 19.36.31
''ne posebno dobrog, ali ipak u odnosu na Šešir... superiornijeg Lajanja na zevzde'' - eh, ta fdu škola razmišljanja... lajanje na zvezde je verovatno najbolji srpski film snimljen u poslednjih 20 godina, kada je kategorija na koju cilja u pitanju. jedan od retkih filmova koji je u potpunosti postigao svoj efekat, pa čak i prebacio normu. pitak i rado ponovo gledan, prepričavan... onako kako nostalgičarsko-romantičarski film treba da izgleda 1/1.
serijali više od igre i priče iz majstorske radionice su svoj status stekli tako što su izdržali test vremena. tom statusu polako klizi i lajanje na zvezde, zato drug janković nije mogao da oplete po njemu punim plućima, kao što bi verovatno opleo i po gore navedenim serijama da je bio savremenik.
ovo sve nema veze sa šeširom, jer ga nisam gledao. može da se desi da je stvarno težaja promašaj, ali me argumentacija iz teksta u to nimalo nije ubedila.
-
Krle (gost)
| 30.03.2012. 23.59.44
Mislim da gospodin Jankovic preteruje u svojoj recenziji, i to mnogo. Ovo uopste nije toliko los film, jeste da je vise sniman kao tv drama nego kao bioskopski film ali gledljiv je, na momente mozda jeste dosadnjikav ali svakako nije los u meri u kojoj ga je gospodin Jankovic pokusao da prikaze. Svakako je dosta bolji od Sotrinih Mir Jam ekranizacija i mislim da su te serije upravo i krive za to da sta god gospodin Sotra bude napravio bice popljuvano zbog njih u vecoj meri nego sto objektivno zasluzuje.
-
Nestručni komentator (gost)
| 31.03.2012. 09.27.26
Šotra je dospeo na ''crnu listu'' filmskih mislilaca i misliteljki davno pre (slažem se, potpuno nepotrebne) Mirjam faze, ali je to eskaliralo tek u protekloj deceniji. Šotri se zameralo što je u proteklih 15-ak god. pravio ''nezamerajuće'' filmove. Neko je za sve ove godine kao legitimnu uspeo da podvali krajnje imbecilnu tezu da svako od aktivnih reditelja ko nije napravio bar jedan film na temu užasnih devedesetih spada u neozbiljne autore kojima se treba podsmevati. Sve zanatske zamerke su u Šotrinom slučaju služile da potkrpe tu teoriju. Verovatno je otud Z. Janković i potkačio Lajanje na zvezde, kao jedan u svakom pogledu uspešan i dobar filmski proizvod.
Naravno, uvek se nađe neko ko svaku glupu teoriju ume da produbi, pa je tako Šotra proglašen ''državnim rediteljem'', te barjaktarom uljuljkivanja Srbije u boljoj prošlosti, iako je samo pravio filmove na teme u kojima se vešto snalazi.
-
Dosada Božija (gost)
| 31.03.2012. 16.51.48
"Lajanje na zvezde" je primer kako nostalgičarsko-romantičarski film ne treba da izgleda! Ne treba zdravo za gotovo da prihvata epohu (naročito, ako se radi o 60-tim u SFRJ) ; ne treba da se kreće iz anegdote u anegdotu bez progresije, pa time i poente; ne treba da na silu gradi tinejdžerski patos, nego da od njega polazi, nadograđuje ga i produbljuje itd.
Uopšte se ne slažem da je "Mir-Jam" faza najlošija u Šotrinoj karijeri. On je bio i ostao TV profesionalac i njegovi bioskopsi izleti su uspešni samo u onoj meri, u kojoj bioskop trpi televizijsku estetiku. To ponajviše važi za "Pljačku Trećeg rajha".
Svako dobronameran bi bio srećan da je Šotrina autorska neobaveznost bila potkrepljena kakvom-takvom zanatskom obaveznošću. Ko u svojoj kinematografiji ne bi poželeo srpskog Kamerona, Spilberga ili Zemekisa?
-
Lovke (gost)
| 05.04.2012. 08.06.40
Sotra je imao itekako bolje filmove od ovog, nekad, a sad, ne znam bas sta je ovo, delimicno mi je ok Jankoviceva kritika.
-
teodora (gost)
| 10.04.2012. 15.21.02
super,super,super film!glumci su bili fantasticni i film je ispunio sva ocekivanja
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.