Ja sam muzički Šindler koji pokušava spasiti ono malo pametnih i nedužnih

Kada je Damir Urban na sceni neočekivano je ono što se ustvari svaki put očekuje. Do sada je nastupao u suknji, sa nalakiranim noktima, senkom na očima, a uz minđušu u nosu, koja mu je standardni deo imidža, vizuelno potpuno odskače od kolega sa celokupne muzičke scene. Za svoju muziku tvrdi da je u pitanju klasična mešavina popa i rocka, zazimajući u vezi sa tim čvrst stav, koji je išao čak i dotle da je svojevremeno odbio da primi nagradu Porin za najbolji alternativni album. Hrvatski muzičar, koji se paralelno bavi slikarstvom, a ponekad i glumom, nastupiće sa svojim bendom Urban & 4 u Beogradu na Long Night festivalu (Dom Omladine Beograda, 24. mart), a dan ranije imaće koncert u Novom Sadu  (Fabrika, 23. mart).

Popboks: Zašto vas ponekad guraju u alternativu i doživaljavaju drugačije od onoga kako sebe želite da predstavite?

Damir Urban: Samo zbog mene, odnosno mojeg izgleda. Mislim da ljudi brkaju. Stvarno mislim da mi muziciramo jednu zdravu pop-rock glazbu. Sada je jedino pitanje što je danas zapravo pop-rock? Jednostavno sam takav da nisam želio prihvatiti situaciju da mi se daje previše nagrada, a naročito krivih. Uhvatila me je panika da mi neće kasnije možda dati nagradu za najbolji džez ili rep album. 

Kako onda doživaljavate sebe i muziku vašeg sastava Urban & 4?

Sebe vidim kao Šindlera. Možda sa svojim bendom mogu još ono malo pametnih i nedužnih spasiti. Možemo napraviti koncert na kojem će oni koji dođu na tih sat, dva ili tri zaboraviti na svu ludost koja ih okružuje, na sve one luđake koji ih čekaju iza nekog ćoška u svakodnevnom životu. Možemo ih zaštiti na to kratko vreme, učiniti da se osećaju dobro. Vjerujem da će ti ljudi kada odu kući na neki način dobiti neku dodatnu snagu i dodatni argument i kazati sebi: "ok, izdržaću, ipak neću mjenjati svoje mišljenje". Nisam sam. Vidio sam tamo i druge ljude. Vidio sam tamo nekog dečka koji misli kao ja, upoznao neku djevojku sa stavom... Vidio sam ljude koji neće mrziti čak ni one koji njih mrze». Za početak bih bio zadovoljan da na koncertu tako prošvercujem jedno 500 ljudi, pa da jednog dana kao Šindler odem po još više njih, pa još više... 

Zašto imate na prvi pogled tako kontroverzne nastupe, sa posebnim načinom oblačenja i šminkanjem?

Mene to prvenstveno zabavlja. Većinu stvari koju radim u životu, radim kako bih sebe i publiku zabavio. Na koncert možeš izići i ovako, jednostavno, kao što ja i ti sada izgledamo, farmerice, majica, jakna, košulja... Ali, meni je u glavi zacrtano da ipak treba poštovati nešto što je bitno. Kada idemo na neki bitan događaj, na primer svadbu, naravno da ćemo obući odjelo kako bi dali na značaju tom događaju. Ljudi kada idu na koncert najpre plate kartu, putuju možda i satima da bi te vidjeli... Fer je da daš nekakvu težinu tom događaju. Onda se središ, ne dođeš smrdljiv na binu, ne dođeš obučen u iste stvari u kojima si do jučer popravljao auto. Tako i ja obučem neke stvari koje su neobične, a koje ne nosim svaki dan, pa onda i za mene i za publiku taj događaj dobije na posebnoj težini.

Do sada ste u glavnom gradu Srbije nastupili samo na Beer festu. Zašto se Urban & 4 tako polako upoznaje sa beogradskom publikom?

Postoji velika razlika u mojoj glavi između Beer festa i Long Night festivala. Beer fest je besplatan i tamo dolaze ljudi i koje interesira i koje ne interesira Urban & 4. Tamo je bilo čak i bakica i dekica u narodnoj nošnji. Tamo ima svakoga. Ovdje ljudi plate kartu da bi čuli određene bendove i to znači da ih barem malo interesiramo, čak ako i ne znaju što točno sviramo. Ranije nisam bio siguran da li uopće imamo dovoljno publike ovde. Da li se tu radi o 50 ljudi, 500 ili 50.000? Nikako nisam mogao proceniti. Nisam kao neki drugi pre rata stvorio već svoju publiku ovde, pa da posle samo nastavim, već se moj glazbeni početak sa Lauferom nažalost poklopio sa ratom. 

Da li će na vašem nastupu biti i pesama koje ste napisali u sastavu Laufer, sa kojim ste krajem osamdesetih započeli muzičku karijeru?

Napravićemo nekakav best of, ali koliko ćemo se zapravo vratiti u prošlost, to ćemo tek da vidjeti. Rađe bih poručio publici da ne očekuje pjesme od Laufera, pa ako se neka i desi, tim bolje.

Da li je istina da nikada uoči nastupa ne uvežbavate stare numere?

Da. Neki bi rekli da to nije potpuno profesionalno, ali objasniću o čemu se radi. Vrhunac profesionalnosti je da si iskren i da daješ sve od sebe, kako god to bilo, pre nego opcija gde si točan, uvježban, ali ne daješ sve od sebe. Automatizam mi nikada nije bio zanimljiv. Da ovako ne radimo, mi bi se odavno ubili, i kao bend, i kao pojedinci. Sviramo i stvaramo svaki dan nešto novo, i pojedinačno i grupno. Na koncertu zato te stare stvari uvjek izvodimo na drugačiji način. Koliki će biti solo, kada će biti, kada ću ja uskočiti sa pevanjem, to prepuštamo svakom pojedinačnom koncertu i interakciji sa publikom. Iskreno, nekada uspemo, a nekada i zeznemo, ali zato je svaki koncert ponaosob poseban.

Koliko ima istine u navodima da ste muzikom počeli da se bavite kako biste pobegli od rada u fabrici?

Posle srednje škole sam tri godine radio u tvornici. Najpre sam se oslobodio odlaska u JNA što je moje roditelje jako pogodilo jer je to tada bilo sramota. Istovremeno sam počeo da sviram iako sam ranijih godina crtao i objavljivao stripove. Moja majka je tada rekla da više ne mogu živjeti na grbači roditelja i da ako ne želim da upišem fakultet moram početi da se sam izdržavam. Posle tri godine u tvornici sam dao otkaz, upisao fakultet, posvetio se glazbi i uspio. Nije tajna da je ljepše studirat i muzicirat, a da pri tome imaš za normalan život. Mada, život je lutrija, lako se može desiti i da pukneš. Ja sam se kockao i zahvaljujući talentu uspeo, ali, lako je moglo biti i drugačije...

Kada ćemo pored slušanja muzike gledati i slike Damira Urbana?

Vrlo brzo. Bila je ideja da dođem u Beograd sa slikama još pre nego sa muzikom, ali su me ipak nagovorili da prvo napravim koncert, pa tek onda izložbu. Još uvjek ne znam da li sam umetnik vizuelnih medija ili sam muzičar. Zaista ne znam. Videćemo kada odrastem.