Iza topline logorske vatre

U okviru prvog izdanja world music festivala Todo Mundo, u četvrtak, 22. marta, u Domu omladine Beograda imaćemo priliku da uživo čujemo možda najznačajnji afrički sastav današnjice i sigurno jedan od najboljih rock bendova u ovom trenutku. Biće to retka privilegija da blues i rock čujemo u pravom iskonskom obliku, kao što se nekad svirao, kao ogledalo duše ili Assouf. Neće biti čudno ako neki od nas na koncertu Tinariwena saznaju o sebi nešto novo. 

Tinariwen postoje više od 30 godina i u Sahari imaju brojnu publiku gotovo od početka karijere, dok se u ostalim delovima Afrike i na Zapadu za njih čulo tek nakon objavljivanja albuma Radio Tisdas Sessions (2001) i Amassakoul (2004). Odličnim Aman Iman (2007) i remek delom Imidiwan: Companions (2009) postaju poznati i globalno. Njihova muzika se može opisati kao kombinacija tradicionalne muzike Tuarega i različitih žanrova kao što su rock, blues i reggae. Na početku karijere su ih novinari nazvali Rolling Stonesima Sahare. Prošle godine su objavili album Tassili snimljen akustičnim instrumentima u srcu pustinje (u blizini alžirsko libijske granice) u čijem stvaranju je učestvovalo nekoliko interesantnih gostiju: članovi grupe TV On The Radio, Nels Cline (gitarista grupe Wilco), The Dirty Dozen Brass Band. Za Tassili u februaru dobijaju Grammy za najbolji world music album.

Iste večeri sa njima će u sali Amerikana Doma omladine Beograda nastupiti španski bend Talabarte, dok će 23. marta svirati Konono N0. 1 iz Konga, Svetlana Spajić sa Bokanom Stankovićem i Naked.

 

Popboks: U Srbiji i Beogradu ste svirali prvi put u avgustu 2005. godine, kakve utiske nosite sa tog koncerta i šta publika može da očekuje na vašem drugom po redu nastupu?

Tinariwen: Veoma se dobro sećamo prvog dolaska u Beograd, a prošlo je puno vremena. Bili smo veoma zadovoljni iako nije bilo puno ljudi, mislimo da je bilo ok. Sada iza sebe imamo puno koncerata širom sveta, stekli smo više iskustva pa ćemo biti ležerniji i samouvereniji. Hvala vam što ste nas pozvali da opet dođemo u vašu zemlju.

Kako ste došli u dodir sa zapadnjačkom blues i rock muzikom u izbegličkom kampu (gde su i osnovani Tinariwen krajem '70-ih godina prošlog veka)? Da li je tamo bila dostupnija?

Najveće uzbuđenje došlo je kada smo otkrili gitare. Tada su one bile simbol i motivacija za sve mlade generacije u izbeglištu.

Kako je došlo do prvog Festival In the Desert, Tinariwen je bio jedan od inicijatora?

Zapravo, inicijativa je potekla od francuskog benda Lo'Jo, ideje je bila da se narodu Tamašek pomogne da organizuje svoj festival. Festival je prošao jako dobro, on je simbol mira u pustinjskim zemljama.

 

Kako ste birali izvođače i da li su se svi odazvali?

Došli su prijatelji i profesionalni muzičari okupljeni oko grupe Lo'Jo. Većina izvođača bili su lokalni muzičari, a festival je bio nalik našim tradicionalnim događajima. (prim. nov - prvi festival je održan 2001. godine u pustinji na severu države Mali, poslednji ove godine u januaru) 

Zašto i kako ste odlučili da svirate električnu gitaru, ne baš čest instrument u vašoj sredini...?

Od kad smo došli do prve gitare, cela naša generacija želi taj instrument, tako da je to uzbuđenje sviranja električnih gitara donelo moderniji aspekt našoj muzici i omogućio da našu poruku čuje šira publika.

Neki novinari su nazvali vašu muziku pustinjskim bluesom, šta mislite o modernim blues rock grupama, kao što su recimo The Black Keys?

The Black Keys su nam veoma zanimljivi. Novinari i publika pričaju o bluesu dok mi pevamo o verovatno istom sentimentu: Assouf - nostalgiji. (prim. nov. - Assouf se kao termin pojavljuje u nekoliko pesama Tinariwena, a takođe može se prevesti i kao usamljenost, za narod Tuarega "Assouf" znači "sve ono što leži tamo u mraku, iza topline logorske vatre") 

Wilco su nedavno svirali kod nas u komšiluku, u glavnom gradu Hrvatske - Zagrebu, kako je došlo do saradnje sa njihovim gitaristom Nelseom Clineom?

To je ustvari bila ideja naših menadžera, nismo ga poznavali pre toga. On je samo nasnimio svoje deonice. Baš smo naleteli na Wilco na Fuji Rock festivalu u Japanu...Pozvali smo ga, kao i Kypa i Tundea iz TV On the Radio, jer smo želeli da podelimo našu muziku sa drugim muzičarima.

Od velikih rock muzičara koje ste upoznali u međuvremenu, ko vam je delovao najinspirativnije? Koga biste još želeli da upoznate i da s njim snimate?

Bilo bi veoma uzbudljivo sarađivati sa The Black Keys, Tomom Waitsom, Queens of the Stone Age... Na jednom od prvih većih festivala na kome smo svirali gledali smo nastup Boba Dylana, bilo je impresivno.

Da li ljudi u pustinji slušaju Tinariwen, posebno mladi iz Tamashek naroda? Da li osećaju da vaša muzika govori u njihovo ime, i kako je uopšte vaša muzika prihvaćena u ostatku Afrike?

Naša popularnost je u Africi porasla tek posle uspeha na Zapadu. Pre 2000. godine niko u Africi nije znao za nas. Jedino u Sahari imamo već trideset godina puno publike. Danas mladi žele da naprave bend i nastave gitarski stil Tamashek naroda.

Kako ste se odlučili da Tasili album snimite u srcu pustinje sa akustičnim instrumentima? Vratili ste se korenima i prirodi... kako je bilo sarađivati sa producentom Ianom Brenanom i gostujućim muzičarima?

Izabrali smo da snimamo u pustinji da bismo bili najbliže moguće svojoj muzičkoj inspiraciji. I mnogo je prijatnije od snimanja u klasičnom studiju. U pustinji nemaš izbora, ona te uzima pod svoje!