Imidiwan: Companions

Opening picture: Zamislite beduina, oružjem progonjenog iz svoje pustinje u pustinju jada izbegličkih logora po stranim zemljama. Dajte mu jeftine audio kasete da presluša celu rock istoriju. A sad ga stavite na scenu sa električnom gitarom. Iz njega će neminovno progovoriti ranjeni duh Jimija Hendrixa, ovog puta spremnog da spali sve zastave ovog sveta.

In the present: Kad su se pre tačno 30 godina Talking Heads nabili u studio gde ih je Brian Eno nadgledao, da sa njim snime remek delo afričkih inspiracija Remain In Light, baš niko nije smatrao da će ipak tako brzo doći vreme u kome će afrički bend sa uspehom odsvirati jednu od najuzbudljivijih rock ploča godine. Šta više, pre nego najvažniji afrički bend trenutka, Tinariwen su verovatno jedan od najvažnijih rock bendova današnjice. Budući da u stvarnom životu jesu nomadi, svet je njihov dom, Afrika tek položaj na kome ih sad nalazimo.

***

U kom smislu su Tinariwen tako važan rock događaj? Tinariwen predstavljaju vanserijsku pojavu već i zbog toga što su kolektiv sačinjen od nekoliko stalnih junaka i dosta saradnika, pre nego strogo formirana grupa, zajednica koja u raznim oblicima i na raznim mestima postoji otprilike od vremena kad su se onomad Talking Heads zatvarali u studio sa Brian Enoom - te tako potpuno spontano govore jezikom kolektivnog pamćenja više generacija, jer jedino tako smeju da govore.

Oni su još 1979. preuzeli uobičajene rock idome, i sa uspehom ih preveli na svoj jezik, mnogo pre nego što su „otkriveni“ 2001, i od tad nam ih vraćaju – na svom jeziku i obogaćene svojim idejama, koje dolaze kako iz kulture nomadskih Tuarega/Tamašeka, tako i iz nesrećnog izbegličkog političkog konteksta u kome su nastali. U trenutku kad su se u evro-američkom shvatanju pop muzike pogubile takve stvari kao što su smislena naracija ili osećaj zajedništva kroz muziku, Tinariwen i njihov samouveren nastup klasičnih velikih rock bendova prosto razoružava.

Njihov zvuk je sam po sebi revolucionaran ako se gleda i iz prizme razvoja rock muzike, jer niko nikad nije svirao rock n roll kao oni – ako ste živeli u uverenju da vas u susretu sa Tinariwen ("Pustinje") očekuje neka izvorna etno muzika, unapred ste promašili temu. Kao što su se uverili posetioci njihovog koncerta u Domu omladine avgusta 2005 (u okviru Belefa), radi se o paklenoj družini abnormalne energije koja vas pogađa sporo ali sigurno, u kojoj se gitare sviraju solirajući kratko i efektno po pravilima razvoja rock pesme, a ne narodne muzike, pojačala se koriste odvrnuta do daske, mlađi obožavaju Public Enemy, a stariji sve uobičajene velike gitarske heroje.

To što su u rock pesme pretvorili i poneku narodnu melodiju, ne umanjuje oštricu globalno prepoznatljive poruke. Njihovi umetnički izvori su pre svega rock kultura kao opšteprihvaćena muzička priča sačinjena od mnogih ličnosti i njihovih doprinosa sa kojima su se upoznavali sa kaseta slušajući ih zaista pod šatorima u pustinji, pa tek onda okvir narodne muzičke tradicije Tuarega, koja ima samo dodirne tačke sa arapskim ili malijsko-crnačkim. Preuzmanja iz narodne tradicije su, pri tom, autentično rockerski pročitana na isti način na koji su Led Zeppelin ili Fairport Convention čitali engleski folk.

Ova opojna šarenolikost izvora ni jednog trenutka ne pogađa uvek raskošan zvuk Tinariwen, doveden do ekstatičnog vrhunca na ovom izdanju, sa njihovim zaštitnim znakom usavršenim do te mere da kreira novu muzičku dimenziju: ukrštanje svih mogućih podstruja zvukova koje žičani instrumenti mogu da stvore, kombinuje se sa originalnom afričkom „call and response“ međuigrom vodećeg i pratećih vokala - u jednoj pesmi nikad ne postoji samo jedna melodijska ili ritmička linija, nego je očigledna težnja da svaki instrument svira svoju, stvarajući kompozicije visokog nivoa orkestracije. Da se razumemo, u rock muzici su to na ovom stepenu poslednji radili opet Led Zeppelin, a i oni pre tačno 30 godina.

Tinariwen imaju samo četiri albuma – dok je prvi The Radio Tissdas Sessions (2001) bio neka vrsta dokumentarne zabeleške činjenice da bend uopšte postoji, sledeći album Amassakoul (2004) ih je s pravom lansirao u najdraže pojave na polju world music tržišta, no od početka je bilo jasno da njihov muzički amalgam krije komadić filozofskog kamena mudrosti koji uveliko nadilazi tu scenu. Treći album Aman iman (2007) zato je produciran zapadnjačkim sredstvima i znanjem, i mada su usledile nagrade za najbolji world music album i svirka na glavnoj bini Glastonberryja, čime ih industrija malo pogurala ka opštoj prihvaćenosti, ipak se očekivao onaj neosporni kreativni trijumf.

Pošto su proputovali ceo poznati svet u poslednjih pet godina, Tinariwen su bili spremni da ga isporuče, ali im je za taj poduhvat bio neophodan korak koji je samo sa njihovim senzibilitetom išao u korak – povratak u pustinju sa svom mobilnom tehnikom koju moderni čovek može da dovuče u sred Sahare. Zahvaljujući smelosti izdavača i povratku njihovog originalnog producenta Jean-Paul Romanna, ovaj uslov je u njihovom rodnom selu Tessalit stvorio scenografiju za snimanje jednog od luđih rock albuma ikada snimljenih, albuma koji, kao i bend sam, vraća trans u rock muziku na velika vrata.

Kad Ibrahim, sa svojim afro frizom kao zaštitnim znakom (a šta bi drugo moglo biti?), uhvati tu gitaru i počne da priziva sve svoje afričke prijatelje na otvaranju Imidiwan, odmah postaje jasno da prisustvujemo nesvakidašnjem albumu, čije izjave imaju težini proglasa. Kao objava povratka kući, My Friends All Over Africa se još nije ni ugasila, a šaputave I Lie Down i Regret Is Like A Worm počinju tiho da valjaju svoje spiritualne korake u predgrađu teških sporih rifova. Osim ove dve fantastične pesme, programska Assouf, Son of Assouf najjasnije daje preko potrebni ključ za razumevanje njihovog pristupa – assouf je, naime, tuareški naziv muzike koju sviraju, ali i izraz za tugu, usamljenost i mrak sa one strane logorske vatre.

Površan slušalac posle izvesnog vremena pomisli i sam kako je nemoguće da ovi ljudi nisu slušali klasične blues majstore, ali mislim da iz neortodoksnog načina na koji primenjuju i kombinuju zvuke koji slede izražajnu logiku, ali ne i pravila bluesa, postaje jasno da Tinariwen dolaze iz tradicije u kojoj se sanjao blues još pre nego što je on bio rođen. Ovde gitare pričaju male priče same od sebe, krivudajući kao funky zmije kroz pesme, a koračanje po kamenu zamenjuje koračanje po betonu. Uostalom možda se rock najbolje svira u zemlji u kojoj postoji samo kamenje, pa glavom umesto u beton morate kroz kameni zid.

Kao ploča koja bez napora, prirodno, usput i iznova otkriva i slavi tradiciju politički angažovanih soul ploča iz nekih prošlih vremena, Imidiwan funkcioniše najtoplije u privatnim obraćanjima koja uvode pojedince i njihove priče u fokus pesme, kao što je snažan niz Lulla, Doe ili Youth, na kojima udaljena poređenja sa Sly Stoneom ponekad i te kako stoje. Naravno, nikad se ne zaboravljaju momci iz kraja, pa se Kel Tamashek i Touareg Of The Adagh u stvari nenametljivo bave spasavanjem celog jednog zaboravljenog naroda iz ultimativne besperspektivnosti, ali ne kroz prizivanje oružja, već ponosa. Fantazmagorična rockerska epopeja He Who Values Life, razvija se iz sporog titranja žica u psihodelično brzom tempu ka preko potrebnom razigranom funk krešendu albuma, a zatim dugo smiruje u višeminutnoj kosmičkoj tišini koja napreduje ka vama dok se album gasi. Album snimljen ispod vedrog neba, usred sela, ne može se drugačije ni završiti.

Kad sam upoznao Tinariwen radeći njihov beogradski koncert, fasciniralo me je spokojstvo s kojim ovi ljudi prilaze svakom detalju života – možda tamo odakle dolaze izgleda kao da život ima malo nižu vrednost nego ovde, ali posle svega što se nama desilo, pre bih rekao da delimo isto iskustvo i da su oni svakog trenutka svesni koliko visoku vrednost život ima, te da je svaki pokret bilo čijeg tela slavljenje te spoznaje. Tako i sviraju, glasno i sporo, sa neverovatno dubokim mirom i usredsređenošću, kao da će sad reći sve što se može reći na ovom svetu.

U još jednom neverovatnom obrtu promoterske sreće, imao sam priliku da pričam u vreme Exita 2007. sa Robertom Plantom baš o njima - Plantov basista Justin Adams bio je jedan od onih prvih Zapadnjaka koji su ih 2001. videli na legendarnom „Festivalu u pustinji“ (Festival in the Desert), obojca su sarađivali sa ovom grupom, pa je ovakav uvid iz prve ruke mogao biti važan. Svako ima svoje afinitete, naravno, ali Plant je sa sjajem u očima koji se ne može lako prepričati, samo rekao da uvek kad može ide na njihove koncerte i da je sasvim siguran kako su Tinariwen jedan od najboljih bendova na svetu, jer donose toliko bogatstvo sa sobom. Na koliko koncerata godišnje mislite da Robert Plant ode?

In the future: Kao i većina velikih bendova iz zaleđa Zapadne Afrike, i Tinariwen donose sa sobom mistiku koja je odavno izgubljena u rock muzici (mislim, šta ima mistično u The Killersima?), nanoseći svoje doživljaje sa ove i one strane života na naslage svog iskustva sa rock muzikom. Zbog toga bih se i usudio da tvrdim da Tinariwen bolje razumeju čemu rock n roll služi nego skoro svi moderni rock n roll bendovi, sa one strane The White Stripes i The Black Keys. Slavljenje trenutka je suština rock n roll estetike, a oni to najbolje rade, jer slave svaki trenutak u kome postoje.

Veseli i nasmejani Tuarezi odlaze preko pustinje u svojim džipovima iz kojih neminovno trešti Rock The Casbah, mašući iz budućnosti Talking Headsima i Led Zeppelinima ovog sveta - kao njihovi jedini pravi naslednici i jedini pravi naslednici rock n rolla kao globalne kulture.

Audio:

• MySpace