Tarantula

Halabuka koja je pratila i srpsku pomamu za Lašonom, a koja se potom donekle prelila i na recepciju Mankelovih i Nezboovih misterija kod nas na mahove je uspevala da ostavi utisak da posle klasika poput Kristijeve, Dojla, Simenona... zapravo nije ni bilo valjano skrojenih krimi-misterija u lepoj književnosti. Srećom, pop-kultura je bila i ostala sistem spojenih sudova, te nam je tako pre par sedmica stigao kontraargument u vidu prevoda na srpski krimića Tarantula koji je lane Almodovar pretočio u svoj najnoviji film naslovljen Koža u kojoj živim.

Reč je o kratkom romanu koji se brzo čita, a koji još brže očitava ono što je velikog Almodovara privuklo ovom delu iz sada već davne 1984. godine. Tu je pre svega poigravanje sa pitanjima polnog i rodnog, potom uvek filmski potentan motiv osvete, te kao i kod većine francuskih literata sasvim odomaćena nonšalancija u prikazivanju devijantnog, bizarnog i/ili društveno neprihvatljivog. Da ne bude zabune, Žonkeova Tarantula je roman kao stvoren za ekranizaciju (a čini se da je i sam autor tako nešto priželjkivao dok je stvarao ovo štivo), ali je zanimljivo i vredno delo posmatrano odvojeno od skore Almodovarove filmske interpretacije.

Tjeri Žonke, nažalost, nije dooživeo da vidi Almodovarovo iščitavanje Tarantule, te ostaje da se spekuliše kako bi reagovao i da li bi aminovao nekoliko krupnih intervencija koje je španski sineast preduzeo ne bi li Tarantulu prilagodio svom doživljaju filma i prateće estetike. Ipak, pojava Almodovarovog filma jeste srećna okolnost po Tarantulu, barem kada je u pitanju ovo friško srpsko izdanje, jer nije sigurno da bi ovo sasvim kvalitetno i veoma intrigantno delo, i mimo svojih očiglednih kvaliteta, uspelo da se, samo po sebi, nametne u silini prevedene književnosti u nas.

Tarantula Tjerija Žonkea (u izdanju Čarobne knjige i u prevodu Ive Brdar i Jovane Papović) je, između ostalog, i primer kako se minimialističkim sredstvima i ciljano svedenim izrazom  postulati žanrovske kniiževnosti daju unaprediti i preinačiti čak do nivoa filozofskog romana popularnog u vremenu koje je prethodilo nastajanju ove Žonkeove misterije. Otud i poređenja ove priče o čudovišnoj i svirepoj osveti ožalošćenog oca, inače, estetskog hirurga nad odgovornima za beg njegove kćerke u nezacelivo ludilo sa nekim od aspekata dela Markiza De Sada, Žan-Pol Sartra i Edgara Alana Poa. Naravno, to su komparacije koje pre svega služe kao smernice koje vode ka punijem uvidu u sve aspekte ovog romana bremenitog intrigantnim implikacijama.

A te implikacije obuhvataju nenametljivo, sasvim uklopljeno i unutar krimi-priče posve funkcionalno premišljjanje na temu roda, mogućnosti da ljubav (ili barem naklonost proizašla iz sposobnosti da se, uprkos pominjanoj svireposti, razume onaj drugi, pa bio on i onaj koji nas lišava slobode bivstvovanja i najopštije slobode izbora i koji nas drži u zarobljeništvu!) bude iznuđena. Ovo poslednje pomenuto Žonkeovu Tarantulu dovodi u izvesno poređenje sa znamenitog Kolekcionara Džona Faulsa i/ili Te slatke bolesti Patriše Hajsmit.

Međutim, onima koji prevashodno  tragaju za veštom ispripovedanim i nesvakidašnjim krimi-misterijama, Žonkeova Tarantula svojom eleganicijom i bizarnošću osnovne premise i znalačkim žongliranjem različitim uticajima iz američkog noir/neo-noir knjiško-filmskog nasleđa ponudiće pregršt uzbuđenja i dovoljno čitalačke radosti. I sve to na samo 140 strana teksta.