Hvatanje zaleta

Drvo života – Terrence Malick

Film koji je otvorio FEST je umetničarenje u najekstremnijem obliku, pa ne čudi što su gledaoci masovno napuštali salu tokom projekcije. Drvo života nije lako voleti, a još teže ga je razumeti. Malickov koncept se pokazao, bar za potpisnika ovih redova, kao prekomplikovan. Uz to, film boluje od nepodnošljive pretencioznosti prisutne u gotovo svakom kadru. Niz vizuelno fascinantnih slika (od belih ograda američkih predgrađa i naboranih stopala novorođenčeta, do okenaskih dubina i kosmičkih prostranstava) povezanih tananom naracijom više podsećaju na skrinsejver nego na film. Malick želi da istovremno ispriča kamernu priču o porodici O’Brien i prikaže genezu Univezuma. Sve to upakovano u 138 minuta. Što je mnogo – mnogo je.

Ovo mora da je to mesto – Paolo Sorrentino

Prvi dan FEST-a je protekao u znaku Seana Penna. Pored pomenutog Drveta života, prikazana je i dramedija Ovo mora da je mesto nastala u italijanskoj produkciji (uz saradnju sa Francuzima i Ircima). Penn glumi bogatu rok zvezdu u višedecenijskom dobrovoljnom izgonu. Prvih sat filma prikazuje Cheyenna u njegovom prirodnom habitatu, dablinskoj rezidenciji i okolini. Humor je uglavnom baziran na neobičnoj pojavi muzičara (agresivna šminka + crna griva = dvojnik ostarele verzije Roberta Smitha, lidera legendarne grupe The Cure) koji voli sa se šeta gradom i šokira malograđane. U drugoj polovini, Ovo mora da je mesto prerasta u prilično bizaran road-movie. U pitanju je, u najmanju ruku, neujednačeno ostvarenje, ali ima tu zanimljivih trenutaka. Pored raštimovanosti, kao glavna zamerka se nemaće izuzetno spora gluma glavnog glumca.

Koža u kojoj živim – Pedro Almodovar

Almodovar se vratio. U pitanju je adaptacija kultnog krimića Tarantula, naravno začinjena prepoznatljivim almodovarovskim momentima. U pitanju je zrelo ostvarenje, produkciono raskošno i u zanatskom pogledu izvedeno baš kako i dolikuje, ali se po dometima ipak mora svrstati među slabije filmove slavnog Španca. Nije Koža u kojoj živim loš film, ali jednostavno nije onoliko dobar kako smo od Almodovara očekivali. Da stvar bude gora, predložak Thierryja Jonqueta je nudio pregršt odličnih rešenja koja su u filmskoj verziji odbačena ili modifikovana. Tako, umesto žestokog krimića, dobijamo politički korektn(ij)u i samim tim razvodnjeniju varijantu postojeće priče o opsesiji i osveti. Ako ništa drugo, lepo je ponovo videti Banderasa i Almodovara na zajedničkom zadatku.

Krvoproliće – Roman Polanski

Filmska verzija pozorišnog komada Jasmine Reze Bog maskara ne nudi previše uzbuđenja. Polanski je i u nekim svojim ranijim ostvarenjima (Smrt i devojka, na primer) negovao kamernu postavku, ali ovoga puta nije uspeo da prevaziđe ograničenja izvornog teksta. Treba imati u vidu: pozorište je jedno, film već nešto sasvim drugo. Ono što funkcioniše na pozornici, ne mora biti efektno i na velikom platnu. Kada se sve sabere i oduzme, Krvoproliće nije preterano dobar film. Nije se Polanski obrukao, ali je mogao i bez ovog naslova u filmografiji - niko zbog toga ne bi bio ucveljen. Udarana glumačka četvorka (Foster, Winslet, Waltz, Reilly) prisutna je praktično u svakom bogovetnom kadru, pa već posle prvih petnaestak minuta dolazi do zamora materijala. Sve su to dobri glumci, nije sporno, ali tekst im ne daje dovoljno materijala da pokažu šta znaju i umeju.

Vozač – Nicolas Winding Refn

Refn je ovoga puta postigao pun pogodak. Vozač je odličan krimić koji počiva na prepoznatljivoj, gotovo arhetipskoj matrici, ali uspeva da se nametne zahvaljujući izuzetno visokom kvalitetu izrade. Fotografija i muzika su fascninantni, tako da Refn još od uvodne špice uvlači gledaoce u svoj svet satkan od lepota i grozota. Ryan Gosling je standardno dobar, a uloga u ovom filma je verovatno najupečatljivija u njegovoj dosadašnjoj karijeri. Film odlično vozi od početka do kraja, sve do očekivano krvave završnice koja pleni jednostavnošću i brutalnošću. Pored Goslinga, krupne ulog u filmu imaju Ron Perlman i Albert Brooks, obojica odlični. Poklonike serije Mad Men obradovaće pojavljivanje crvenokose Christine Hendricks u maloj ali efektnoj roli. Definitivno jedno od najboljih neo-noir ostvarenja u prethodnoj deceniji.

Tokom prva tri dana festivala (petak-nedelja), na glavnom programu u Sava centru prikazana su i ostvarenja: Džejn Ejr, Orkanski visovi i Ratni konj; kao i Zalet (kratki film Miroslava Stamatova u trajanju od 22 minuta, u kome glavne uloge tumače Maša Dakić i Milena Predić).