Devet

Jeste šteta, ali nekako se to svako malo i da očekivati –  nekoliko godina unazad, usled sve nesnosnije halabuke i megalomanije ovdašnjih izdavača koji se busaju u grudi, ukazujući na beskrajni niz „nesvakidašnjih dela“, „remek-dela novog doba“ i „izdavačkih poduhvata godine“ izvrstan roman Beli gavran (Clio) prošao je gotovo potpuno nezapaženo. Srećom, sada nam je data prilika za popravni – od pre par meseci u ponudi ovdašnjih knjižara je još jedan prevod Stasjukove proze.

Roman Devet (prevela Vesna Milutinović-Đurić, objavila Booka) slovi za jedno od Stasjukovih dela sa najboljim prijemom van matičnog poljskog govornog područja. Ovo je roman koji datira iz po nas kobne 1999. godine, i to je fakat koji može da bude značajan za pojašnjenje lakoće sa kojom u ovom njegovom delu možemo da prepoznamo srodne obrise srpske svakodnevice. Mada, da ne bude zabune, srpske svakodnevice  poslednjih nekoliko leta.

Nakon potrage za vlastitim identitetom u netaknutim planinskim predelima Poljskeu pominjanom Belom gavranu, Stasjuk u romanu Devet svoje zlosrećne junake izmešta u kontekst tranzicione poljske prestonice. Pratimo zgode i muke Pavela, sitnog biznismena, nesnađenog i sluđenog samotnika, u nastojanju da u roku od samo tri dana nekako namiri u međuvremenu dobrano narasli dug nemilosrdnim zelenašima. Sama topografija Varšave ovde igra prilično značajnu ulogu - ovladavanje do juče nepoznatim i ne toliko dragim toponimima, a sve u pokušaju da se spase živa glava,  jeste svojevrsna (mada, sumnje nema, neželjena) avantura, koja istovremeno predstavlja i šansu za naše junake da pokušaju da se izmeste iz okvira datog, nametnutog i neumitnog. Ovde stižemo do elipse iz prethodnog pasusa – Varšava s kraja prethodnog veka i prilike u njoj dosta su nalik Beogradu skorih leta gospodnjih i životu i egzistencijama sitnih i nebitnih šrafova u njemu. Uz ogradu da Stasjuk među stranicama ovog svog romana daje pregršt povoda za pohvalu i mimo nauka koji nas podseća da se sličan sličnome raduju.

Andžej Stasjuk ovde ponavlja stilsko-narativne zahvate upotrebljene i u Belom gavranu; naracija je razruđena, frafgmentarna, dosta nalik filmskom jeziku, te se kao sasvim opravdane pokazuju pohvale sa korice ovog izdanja koje Stasjuka dovode u vezu sa poetikom Tarantina i sličnih mu. Zapravo, roman Devet bi se najkraće dao pojasniti kao efektan i slikovit primer aproprijacije neo-noir obrazaca  injihovog izmeštanja u okruženje tranzicijskog jada za većinu. Jezik je saobrazan naraciji  Stasjuk se ovde odlučuje za iscrpan i detaljistički prikaz tadašnje poljske stvarnosti; istini za volju, tokom samog romana manje usresređeni i trepeljivi čitaoci možda će steći utisak da Stasjuk  tu i tamo ne odoleva ponavljanjima i elipsama, oni staloženiji i odvažniji će, međutim, uvideti da je takav narativ bio prirodna priprema terena za vešto gradiranu dramatičnost i eksplozivnu završnicu koja će nam još jednom ukazati na dobro znano - borba, često, neophodna, ponekad je zapravo samog trzaj slobode delanja, uz pritajenu svest da spasa katkad zapravo ni nema.

Nakon donekle sličnog Rata kopiladi Ane Paule Maje, Stasjukov Devet se pokazao kao još jedan podstrek da razmislimo kako se i kulturološki udaljeni obrasci u rukama umešnih, onih koji znaju da uspostave balans između nadahnuća i posezanja za lokalnim, a veristički shvaćenim koloritom, mogu preobratiti u zdravu i privlačnu prozu koja dosta toga, uz to dosta toga zanimljivog i književno relevantnog, govori o adresama sa kojih nam stižu ti vrli pripovedači novog kova.