Pesma kao autobiografija

Vi ste ponosni vlasnici hita Fairytale Gone Bad koji vas je proslavio, a poslednjih meseci pesma Hollywood Hills čuje se sa svih radio stanica. Pesme su vrlo „zarazne”, pamtljive i pevljive, a kako su nastale? 

Obe su inspirisane istinitim događajima jer uvek pišem o onome što mi se zaista događa. Hollywood Hills je nastala tokom mog boravka u Americi. U martu 2010. bio sam u Los Anđelesu i već mi je bilo muka od silnih producenata, menadžera i tekstopisaca koji su se trudili da iz mene izvuku što više ideja. Poslednje veče neki mlađani Kanađani pravili su žurku pored hotelskog bazena i s vremena na vreme dobacili bi mi po neku limenku pića. Sedeo sam u hotelskoj sobi samo u gaćama i pio pivo, sav srećan što sutra idem kući. Iskreno, već mi je bilo dosta svih tih isfoliranih, izblajhanih, silikonskih holivudskih žurki i jedva sam čekao da se vratim u Finsku. S terase sam imao pogled na natpis Hollywood Hills, pogledao sam ga, mahnuo i rekao „Bye Bye Holliywood Hills”. Tada je melodija počela da mi svira u glavi. Ne sećam se kako sam snimio demo te večeri, ali mi je drago da jesam. Volim tu pesmu i priču u vezi s njom. Što se ove druge pesme tiče, naravno, govori o propaloj vezi, o devojci s kojom sam se zabavljao, ali smo se na kraju udaljili. Zapravo, istina je da je ona mene šutnula, a ne ja nju kao što kaže pesma, ali ja imam bend a ona nema. 

Ime benda je Sunrise Avenue i 2012. godine slavite 10 godina postojanja. Nakon pune decenije, kakvi su vam utisci, kuda vas je sve vodila i da li je „avenija” za vas uvek bila široka i prava, ili se ponekad pretvarala u usku, krivudavu slepu ulicu?

Pa, kad se osvrnem na početke i 2002. godinu, vidim da nisam ni u najluđim snovima mogao da zamislim sve što se dešavalo u poslednjoj deceniji. U proteklom periodu bavili smo se planiranjem obeležavanja jubileja, i sve vreme me hvata žestoka nostalgija kad razmišljam o tim počecima i svemu što je usledilo posle. Neverovatna i luda „vožnja” koja i dalje traje, definitivno je nešto najbolje što mi se desilo u životu, ali kao i u svakom drugom poslu, i ovde je bilo velikih padova, razočarenja, trenutaka neopisive usamljenosti i umora... Ipak, sav ovaj cirkus ne bih menjao ni za šta na svetu. Momci u bendu i ja veoma smo srećni što smo još uvek ovde, posle svih ovih godina iako je put koji smo izabrali nekad bio popločan zlatom a nekad se pretvarao u blatnjavu, mračnu uličicu. 

U bendu vas je četvorica (Samu - vokal i ritam gitara, Riku - gitara, Raul - bas gitara, Sami - bubnjevi). Ipak, zanimljivo je to što imate i dvojicu klavijaturista koji su pridruženi članovi benda. Kako to funkcioniše? 

Da, to su Juka i Osmo. Obojica imaju svoje solo karijere, pa u skladu s ostalim obavezama s nama na turneju ide onaj koji je u tom trenutku slobodan. Osmo Ikonen je postao zaista veoma važan deo priče, zajedno pišemo pesme i on učestvuje u mnogim aktivnostima benda. Međutim, to što se njih dvojica smenjuju veoma je dobro za bend i psihološki jer unosi novu energiju, a i muzički jer svako od njih ostavlja neki svoj lični pečat. 

Šta misliš, kako bi vaša karijera izgledala sada da ne postoje internet, YouTube, Faceboook, MySpace...? 

Hm, teško je reći. Ipak, ja verujem da je razlog našeg uspeha kvalitet muzike koju sviramo i da bismo nekako uspeli da dopremo do publike i bez interneta i društvenih mreža. Sviđa mi se to što internet fanovima pruža nove načine i mogućnosti praćenja benda i omogućava im da postanu deo jedne mnogo šire slike. Više se ta priča ne svodi samo na vrištanje publike na koncertu i na tu i tamo po neki potpisani autogram. 

Vaša muzika pre svega deluje lično i iskreno, i to je nekako glavni utisak koji dele brojni fanovi benda. Da li ta iskrenost dolazi iz činjenice da sam pišeš tekstove i misliš li da bi istu emociju mogao da preneseš i kad bi pevao tuđe pesme? 

Mislim da ne bih mogao da pevam stihove koje je neko drugi napisao. Naravno, na nekoliko pesama imao sam saradnike, ali priča izvorno mora da dođe od nas, članova benda. U stvari je super koliko umetničke slobode imamo, iako pripadamo mejnstrim žanru. Ponekad izdavačka kuća pokuša da nam nametne neke svoje ideje, ali ako nam se to ne dopadne mi se lepo zahvalimo i objasnimo da to nije ono što želimo. Verovatno svi oni misle da sam uobražena budala, ali ovo je naša priča, naš bend, naša muzika. Naše pesme su naše mini autobiografije. Ne možete reći Pikasu da docrta dve crvene pruge na već završeno delo samo zato što ćete to delo onda moći da prodate po većoj ceni. 

Za treći album Out of Style, koji je izašao u martu, do sada ste uradili tri spota i to za pesme Hollywood Hills, I Don't Dance i Somebody Help Me (pre toga objavljeni su albumi On the Way to Wonderland 2006 i Popgasm 2009). Kakvo je tvoje mišljenje o spotovima uopšte, koliko su važni i da li planirate da snimite spot za još neku pesmu? 

Mislim da smo konačno došli do nivoa kad možemo da napravimo pristojne spotove za sve pesme. Neki od naših starijih spotova potpuno su debilni, naročito za pesmu The Whole Story i uvek me je bilo sramota kad se desi da puste taj spot na primer u baru ili teretani u kojoj se nalazim. Važnost muzičkog spota mnogo se promenila tokom godina, nove tehnologije donele su nove mogućnosti, a mislim da bismo mi kao bend mogli da budemo malo hrabriji kad je pravljenje spotova u pitanju. Imam nekoliko ludih ideja za buduće singlove, ali moramo još da ih doradimo. 

Imaš li omiljene stihove? Napisao si ih mnogo u svojoj karijeri, ali, da li postoji neki na koji si posebno ponosan i gde su se reči jednostavno složile baš onako kako si želeo?

Dream Lika a Child i Sweet Symphony su verovatno iznad svih ostalih. Većina naših pesama su zapravo vrlo jednostavne i fokus mi je uvek na melodiji, ali na ove dve sam baš ponosan.

• Sunrise Avenue nastupa u Budimpešti 6. marta 2012. godine, a ulaznice možete nabaviti preko Eventima po ceni od 17 evra.