Spas je već u nama

Nina Bunjevac je rođena u Torontu, a odrasla u Zemunu i Nišu, da bi se sa šesnaest godina vratila u Kanadu. Svoje umetničko usavršavanje započela je u Jugoslaviji, u školi za primenjenu umetnost Đorđa Krstića; diplomirala je na Koledžu za umetnost i dizajn u Ontariju. Bez obzira što već više od dvadeset godina živi i stvara u Kanadi, ova svestana umetnica ne zaboravlja zemlju iz koje je ponikla. Nedavno se u prodaji pojavio strip album Hladna kao led (Omnibus, 2011), prvo izdanje ove autorke na srpskom jeziku u kome su sabrani njeni reprezentativni radovi. Hladna kao led donosi četiri priče o, da citiram recenzenta Zorana Đukanovića, hladnoći ljubavi, samoći i samilosti. Balansirajući između tragičnog i komičnog, Nina Bunjevac stvara svet satkan od upečatljivih crteža čija ekspresivnost dugo progoni čitaoca.

U odličnom predgovoru strip albuma Hladna kao led, vaš kolega Zoran Đukanović navodi vaše najveće strip uticaje: Charlesa Burnesa, Richarda Crumba i Alexa Raymonda. Da li je propustio da pomene neko bitno ime koje je uticalo na vaše formiranje?

Sećam se trenutka kada sam prvi put, u svojoj šesnaestoj godini ugledala stripove Drewa Friedmana. Bili su urađeni poentilističkim stilom, i u sebi nosili jezgro ne samo noira vec i tragikomedije. Do tada nikada nisam videla nešto tako moćno, i mogu reći da je Friedman među crtačima koji su najviše inspirisali moj stil i tematiku. Od ostalih severnoameričkih strip crtača veliki sam ljubitelj Davida Boswella (The Angry Milkman) i Davida Sima (Cerebus), Joyce Farmer (Special Exits) i Kima Deitcha. Naravno, odrasla sam uz Politikin Zabavnik i Stripoteku, kao i Alana Forda.

Pratite srpsku i hrvatsku strip scenu. Kako se naši stvaraoci danas kotiraju u odnosu na ostatak sveta?

Od današnjih strip stvaralaca poštujem pionire našeg andergraunda, Aleksandra Zografa i Wostoka. Od mejnstrimovca osećam ogromno poštovanje prema Zoranu Janjetovu, Željku Paheku i Darku Peroviću. U hrvatskoj i srpskoj strip sceni sam pronašla svoj dom. Mislim da su ujedno i anderground i mejnstrim scene u Hrvatskoj i Srbiji tek počele da cvetaju, iako osećam da su vibrantnije od scena u Severnoj Americi. I u jednoj i u drugoj državi se medij stripa prihvata kao jedna ozbiljna forma književnosti. Pojava i uspeh knjiga poput Ženskog stripa na Balkanu (Fibra, 2010) samo potvrđuje tu činjenicu. Bila mi je čast da budem deo tog projekta, i da sa Irenom Jukić Pranjić, urednicom originalnog izdanja, uredim englesku verziju te knjige koja ce izaći juna 2012. godine (Mark Batty Publisher, New York). Iako je knjiga tek u završnoj verziji dizajna, ona se već može naručiti na jedno dvanaestak sajtova, Amazon.com, Random House, čak i sajtu najvećeg kanadskog knjižarskog lanca Indigo & Chapters.

Naslovna strana albuma Hladna kao led je vaš odogovor na poznati autoportret Tamare de Lempicke, jedna priča u naslovu parafrazira čuveni Fassbinderov film, tu je zatim zanimljiv omaž Noćnom portiru... Pitanje već sugeriše odgovor, ali koliko druge umetnosti utiču na vaš strip izraz?

Inspiraciju za svoje stripove uglavnom crpim iz popularnih medija. Filmska umetnost je oduvek uticala na moj strip izraz, kako i pozorišna. Veliki sam ljubitelj crnog talasa, naročito Makavejeva, njegovi filmovi su duboko urezani u meni. Pored Lene Wermuller, Fassbindera i Jodorovskog, obožavam filmove Johna Watersa, ali se uvek rado vratim Maratoncima za inspiraciju. Osim filmske umetnosti se često obratim književnosti, ljubitelj sam Bulgakova, Vonneguta i Dubravke Ugrešić.

Zašto baš poentilitički stil crtanja? Crtači ga obično izbegavaju zato što zahteva dosta rada i posvećenosti. Koje su njegove prednosti?

Prednost poentilizma je baš u tome da ga mnogi izbegavaju. To jeste težak i mukotrpan rad ali su rezultati iznenađujuće snažni - crtež urađen poentilističkim stilom se može posmatrati satima, i da se stalno otkrije nešto novo.

Priču Pružila se prilika odlikuje dokumentaristički pristup. Znam da ste svojevremeno radili u jednoj srpskoj kafani u Torontu, pa me zanima da li ova priča nastala na osnovu neke ispovesti koju ste tamo čuli?

Pruža se prilika je inspirisana muzičarima a naročito pevaljkama koje su ranih devedesetih došle u Kanadu sa prvim talasom izbeglica; te devojke su bile prisiljene da se potpuno liše samopoštovanja ne bi li zaradile nešto para ili pak ostale u Kanadi. Za njih bi dolazak u Kanadu, isprva privremen, bila odlična prilika da se pobegne od rata, siromaštva i da se pronađe neki bolji život; za vlasnike kafana i kriminalce bile je to prilika da se zaradi dobra para. Po srpskim kafanama, a bilo ih je jedno desetak u Torontu, nostalgija i duvanski dim mogli su da se seku nožem. Muzičare su plaćali bedno, živelo se od bakšiša, a noću se spavalo po petoro u jednoj sobi. Pevaljke su maltene bile vlasništvo gazda kafana, tretirane su kao belo roblje. Sećam se jednog slučaja u obližnjoj kafani, gde se mlada pevačica zaljubila u jednog gosta, te napustila "radno mesto". Ubrzo nakon toga gazda ju je pronašao, na parkingu je došlo do obračuna vatrenim oružjem...

Melanholična žena-mačka je glavna junakinja petodelnih Gorkih suza Zorke Petrović. Rekao bih da volite svoju junakinju i saosećate sa njom, ali da ne želite da je štedite. Hoće li se njena životna priča nastaviti u novim minijaturama?

Životna priča Zorke Petrović se nastavlja, svakako. Moja junakinja Zorka je inspirisana likom Irene Dubrovne iz Tourneurovog filma Ljudi mačke. Irena je poreklom iz malog sela u Srbiji, iako živi i radi u Njujorku kao modni kreator ona u sebi nosi prokletstvo svog naroda, te se pri ljubavnom činu pretvara u crnog pantera i ubija svog ljubavnika. Moja Zorka je usamljena devojka, ona vam je jedan tipični emigrant. Živi već dvadeset godina u useljeničkom naselju, i radi u istoj fabrici za preradu mesa. Tako da se može reći da je na neki način Irena Zorkin skelet, dok su moja lična iskustva, životne prilike i sve ono sto mi se krije u podsvesti vezivno tkivo.

U svim pričama pričama kombinujete komično i tragično. U njima ima smeha, ali preovlađuje gorčina. Čak i ljubav mačke donosi neočekivanu žaoku (videti ilustraciju Ljubav mačke, 2010). Ne verujete u happy end?

Moji junaci ne znaju gde su šuplji dok se ne opipaju. Oni ne poznaju sebe, i ne znaju sta je sreća, mada misle da znaju, i tu sreću traže na pogrešnim mestima, uz quick fix, što je ujedno i usud savremenog čoveka. Ja svojim junacima i junakinjama jednostavno dam ono sto zaslužuju - novu šansu da se opipaju.

Avgust, 1976 je najličnija priča u albumu,  ujedno i najhermetičnija. Da li je poznavanje predistorije vaše porodice neophodno kako bi čitaoci u potpunosti mogli da razumeju to šta želite da im saopštite?

Moj otac je još od šezdesetih godina živeo u Kanadi u političkom izbeglištvu; početkom sedamdesetih je postao član grupe SOPO, kojoj je pripadao i Nikola Kavaja, takozvani "lovac na Tita". Poginuo je u neobjašnjenoj eksploziji planirajući napad na Jugoslovenski konzulat u Torontu. Moja majka je, predosećajući neku opasnost, već godinu dana pre toga napustila oca i vratila se u Jugoslaviju i sa sobom povela sestru i mene. Avgust, 1976 je simbolizovana predstava poslednjih sata očevog života, bazirana na poslednjem pismu koje je primio od mame, i prvom i poslednjem pismu koje sam ja sastavila - no nikada poslala. Pri povratku u Kanadu, u svojoj šesnaestoj godini, imala sam prilike da upoznam neke od očevih prijatelja koji su i sami bili članovi SOPO-a, i saznam više o njegovim delatnostima u okviru grupe. U isto vreme su stizale vesti o ratu, histeričnom nacionalizmu, raspadu jedine i jedine otadžbine koju sam znala. Sećam se tog prvog, bolnog saznanja da je očeva ideologija, ta ista ideologija za koju je dao svoj život, bila direktno odgovorna za propast moje domovine. Ne samo da je nacionalizam od nas načinio siročad, već je petnaest godina kasnije uništio naš dom, kao i domove mojih bližnjih, i život jedne generacije.

Pored bolnog osvrta na prošlost, Avgust, 1976 ujedno ilustruje i vaše stavove o trenutnoj političkoj situaciji u Srbiji. Varam li se u toj proceni?

Ekstremni nacionalizam u današnjoj Srbiji je dostigao vrhunac, gde već prelazi u fašizam. Iako pet hiljada huligana ne predstavlja sve građane Srbije, krivi smo svi mi dok apatično sedimo i ne činimo ništa u vezi sa tim. Ljudi se mole zgradama i čovečjim tvorevinama, čak i istorijskim ličnostima, dok zaboravljaju da smo kao narod postojali i pre hrišćanstva, i da smo ujezdili na Balkan moleći se Perunu, koga i dalje krijemo u liku Svetog Ilije, ili Velikoj Majci, u liku Svete Petke, Evdokije ili Bogorodice. Spas našeg naroda ne leži u nacionalizmu, niti u hramovima, niti u Evropi, niti u Rusiji; taj spas je već u nama, u našim planinama, našim jezerima, našim selima, izlasku i zalasku sunca, euforiji koju čovek oseti kada oprosti svom neprijatelju, kada beskućnom detetu pruži dom ili kada prvi put u naručju drži svoje novorođenče. Naravno, iz ličnog iskustva govorim samo o Srbiji, mada se isto može reći i za ostale republike bivše Jugoslavije.