Vreme je za novo vreme

Naziv originala: In Time
Scenario: Andrew Niccol
Uloge: Justin Timberlake, Amanda Seyfried, Cillian Murphy, Vincent Kartheiser, Olivia Wilde, Johhny Galecki
Žanr: distopijski neo-noir
Trajanje: 109 minuta
Proizvodnja: SAD, 2011.

Petnaestak godina unazad kada je Srbija nakon prve rate popuštanja međunarodnih sankcija ponovo učila da diše barem na škrge na manje bitnim planovima života, bioskopski repertoar je naprosto vrveo od ostvarenja koji su predstavljali čudnu smesu zaostalog gradova i friških hollywoodskih senzacija. Vatrenim filmofilima u toj silini nadražaja brzo je za oko zapao sada već kultni film Gattaca debitanta Andrewa Niccola. Gattaca je i u Srbiji bila umereni hit i do dana današnjeg mnogi je se sa radošću sećaju; nije za čuditi jer to je ostvarenje prosto plenilo zavodljivom stilizacijom, upečatljivom atmosferom distopijskog beizlaza, efektnim zanatskim pakovanjem, a na sve to, Gattaca je bila i film sa tezom. Što je, naravno, prava retkost među repertoarskim filmovima u okviru kojih je i Gattaca stigla pred nas.

Sada je 2011. godina, čemer na sve strane, naš brod tone li tone, pa propast bioskopske mreže i promaja bezidejnosti i manjka naslova koja definiše stanje repertoara dođu još i ponajmanji problem. Andrew Niccol je ponovo to; posle nešto duže pauze skrojio je i ponudio novi film. Retki će se iznenaditi što je ponovo izabrao distopiju kao osnovnu odeždu, a izvesno rimovanje sa pominjanom ( i neprežaljenom) Gatakom se krije i u naglašeno mladoj i estetski izazovnoj glumačkoj podeli (1997. izbor je pao na Ethana Hawkea, Umu Thurman i Judea Lawa, a sada su tu Justin Timberlake, Amanda Seyfried i Cillian Murphy).

Međutim, nije pravično sud o dometima Preostalog vremena donositi kroz puku komparaciju sa Gatakom ; ponajpre stoga  što ona baca senku i nasve potonje naslove iz Niccolove rediteljske biografije. Niccol je lutao – Simone je predstavljao zanimljiv ekces, ali ne preterano artikulisan film u celini, dok je Lord of War predstavljao tematski iskorak, ali je na putu do titule odličnog filma zastao ponajpre stoga što je Niccol prebrzo ogolio ciljanu poentu. Preostalo vreme ponovo u žižu dovodi neke od ovih i drugih Niccolovih boljki, ali i sam po sebi uspeva da se nametne kao zanimljiv i sasvim upotrebljiv naslov.

Kao prvo, osnovna premisa (o društvu bliske budućnosti u kojoj su obespravljeni i uamljeni plebejci primorani da trguju vremenom i tako produžavaju svoju neveselu egzistenciju i veru u varljivo bolje sutra) u sadejstvu sa Niccolovom  neskrivenom fascinacijom nasleđem film-noira zlatne ere jeste intrigantna u meri koja je dovoljna da prikrije infantilnost takve postavke. Kao drugo, nakon obznanjivanja te zamisli kao pogonskog goriva za sve likove  i njihovo delanje u ovoj priči jeste izvedeno dovoljno filmski vešto. Tako da već samo ove dva aspekta čine Preostalo vreme vrednim ostvarenjem koje uz nešto postranja ipak  uspeva da štrči u odnosu na aktuelna hollywoodske ponude.

Ipak, ne može se zažmuriti pred povremenom nekonsekventnošću retro-chica kojim je opcrtan futuristički svet Preostalog vremena, a Niccol još jednom pokazuje da nije potpuno imun na pomalo izlišno ponovno ilustrovanje onoga što je ranije tokom filma već bilo posve jasno predočeno. Otud i izvesne elipse, posebno u segmentima potere i jurnjave sa vremenom i zlokobnim gopodarima sudbina potlačenih. 

Ipak, Niccol se iskupljuje razoružavajućom maštovitošću i izvesnim poletom u opštoj izardi pred kojom je teško odoleti. Istovremeno, ključni autor ovog ostvarenja zavređuje pohvalu jer tokom 110 minuta skupog filmskog vremena uspešno balansira na ivici dečije zaigranosti dosetkom i serioznosti kakva je nužna za jednu ovakvu priču i autora njegovog kalibra. Krupan adut predstavlja i mlađana i očigledno motivisana i nadahnuta glumačka postava u kojoj prednjače Timberlake koji sa dosta strplenja kali zanat za hollywoodskog leading man-a u skorojoj budućnosti, i Amanda Seyfried, koja se odlično snašla u dosta generički postavljenoj, a prvoj joj ulozi fatalne žene.

Preostalo vreme je film čiji autor još jednom osvaja odvažnošću, pre svega jer ovde nema usiljenog upinjanja da se prikriju slabosti autorskog pristupa. I mane i kvaliteti se vrlo brzo očitaju, a pri završnom vaganju vrednosti ipak odnesu prevagu. Tako Niccol na simboličnoj ravni ipak odnese pobedu nad kletom rekom vremena koje ponestaje kako njegovim junacima, tako i nama sa ove strane kino-platna.